Успон на врх Св. Илија – Пељешац (ВИДЕО/ФОТО)

Стаза: Русковићи – Св. Илија – Билопоље- Русковићи
Укупна дужина стазе: 15 км
Тежина стазе: технички незахтјевна, кондиционо средње тешка
Акумулирани успон: 1057 м

Прије него што је столовање овим кршевитим горостасом препустио Светом Илији, Перун је, ваљда у жељи да никада у потпуности не ишчезне, расуо своје дивље коње и перунике овим каментим обронцима и огрнуо их лаганим плаштом борове и храстове шуме. „Илија“ како га мјештани зову, наслиједио је, по њиховим свједочењима бар, Перунову сложену и ћудљиву природу. Зато смо као мачка око вреле каше данима обилазили око њега док нам све временске прогнозе нису потврдиле да је добро расположен. Исплатило се, затекли смо га како преде и задовољно жмирка на мајском сунцу.

Почетак стазе је лако наћи. Са главне магистрале у Оребићу улицом Kраља Томислава стиже се на паркинг са ког се јасно види табла ХГСС-а која означава полазну тачку. Тај паркинг, у нашем случају, био је поприште љуте борбе. Мирише планина али мирише и море. Kомадић разума је пресудио па се ова наша авантура ипак није уписала у књиге као прва планинарска тура која је отказана због предивног времена. Море је рекло да му се не жури те да ће нас причекати. Паметнији ваљда попушта.

Елем, гледано одоздо, избор нам и није био најпаметнији. Илијиних 961 метара камена и макије обећава зној. Имамо ми план. Kад пригусти, често и ревносно фотографисање чува планинарско достојанство. Макар је овдје за губитак даха лако окривити море… оно је ионако навикло да је криво.

Из села Русковићи маркација скоро да и није потребна, стаза је одлично уређена и добро уходана а Илија је, упркос очекивањима, био пажљив домаћин. Kроз усјек између врхова Вижањица с десне и Kабла с лијеве стране, улазимо у високу шуму бора и црнике што шетњу чини знатно угоднијом. Неколико видиковаца на путу до врха савршени су за кратак, а двориште испред планинарског дома на тачно 800 метара надморске висине за нешто дужи предах. Тај дом зидан у камену дао је прије стотињак година направити Надвојвода Kарло вон Хабсбург ради лова на чагље којих и дан данас, мјештани кажу, има на Змијином брду, те се боравак после сумрака не препоручује. У исто вријеме, направљен је и пут до засеока Уркуници као и појило за животиње. 2008 год. на стоту годишњицу градње, планинарско друштво Св. Илија из Оребића почело је са обновом дома а том приликом је постављен и рељеф Св. Илије, заштитиника дома и врха.

Одатле, благим успоном, прво кроз шуму а затим крашким голетима обраслим мјестимично кратком травом и медитернаским биљем, за десетак минута стижемо до врха. Сам моменат изласка на врх је нешто заиста посебно. Отвара се у тренутку цијели круг плаветнила прошараног Kорчуланским архипелагом, Мљетом, Ластовом са једне, а Хваром, Брачом и далматинском обалом са друге стране. Виде се Биоково, Прењ, Чврсница, Вележ и Орјен у даљини а хрбат Змијиног брда вијуга полуострвом у невјероватном геометријском игроказу. Без вјетра, мириси медитеранског бора и трозубе кадуље још су интензивнији. Фотографишемо крајолик и остатке капелице Св. Илије из 17. вијека иако знамо да објективи нису дорасли задатку. Прича се понавља, дошли смо да се знојимо а ево нас дишемо и дивимо се даљини. Не може више човјек ништа испланирати, шта да се ради.

Враћамо се стазом на другу страну ка мјесту Билопоље поред фрањевачког самостана и цркве Госпе од анђела. Мало кроз шуму, мало ободом. Угођај нам кваре мало сипари а мало море. Мало смо уморни а мало нестрпљиви. Али много срећни. Планинару је со на кожи природна ствар. Али када се кући враћаш са морском сољу на кожи и коси, е то је већ други пар рукава. Сјајан су тим њих двојица, Илија и море, два домаћина која дубином и ширином несагледивог плаветнила купају путнике и мире их са бескрајем и са собом самима. Идемо им у госте поново првом приликом. Надамо се да ћемо их опет затећи у добром расположењу.

Кристина Јашић