Samo na planinarenju dozvolim sebi jedan rijedak luksuz – da potpuno ispraznim i očistim glavu. A glava, greota, inače zvrndava kao roj insekata, nenavikla na širinu i prostor, traži od podsvijesti da joj baci štagod da žvakne. Podsvijest isto nije baš najraspoloženija za neki težački poduhvat, pa da je se trsi, pošalje mi brzinski u uho neku melodiju čiji tekst odgovara situaciji. Momenat kad osvijestim šta pjevušim u glavi uvijek mi bude mnogo smiješan. Hvatala sam sebe sa svim i svačim, od Uzbrdo je, mene bole none i Ko će ruku da ti da pa nadalje. Nećemo se naravno baviti psihoanalizom, ali morala sam da objasnim kako je Obojeni program jednoglasnom odlukom svih nivoa svijesti dobio koncesiju nad ovim putovanjem. I nije mi bilo smiješno nego baš taman.
Kad se neko nečem dobrom nada, i vulkan ga ispoštuje. Pusti ga da se cijeli dan pentra, divi, igra i uživa. Još se malčice i nakašlje, čisto da demonstrira golemi kapacitet svojih podzeminih pluća. Kad se neko nečem dobrom nada, sve se namjesti. Sve se može i sve ima smisla.
Pravila su ovdje tako stara, zašto moram njima da se klanjam
Pravila je neko nekad smislio, i svaka mu čast, s namjerom da popravi ljude. Nije računao, po svoj prilici, na to da namjera i ishod, često, čim zavežu pertle, krenu svako svojim putem. Zateknu se na kraju, začuđeni, na mjestima toliko udaljenim da, i kada bi željeli, ne bi jedno drugo mogli ni dozvati, a kamoli ponovo se sresti.
Ima tako nekih pravila koja te naprosto tjeraju da ih staviš preko koljena i saviješ kao perec. Recimo, staro pravilo ne duvaj vulkanu za vrat. Ili ne plivaj mimo bova. Pa ne razgovaraj sa nepoznatima, ne jedi svašta… Da ne pričam više, bezbeli smo punu vreću pereca ispresavijali. Miriše mi još njihova hrskava korica posuta solju Jonskog mora na uzbuđenje, sumpor i merak.
Budimo pošteni, da nije pereca, čovjek bi vazda bio gladan. Lako ćemo sad opet po raštanu i slanini – sve je stvar mjere i ravnoteže.
Nije važno, pričaj mi o sreći, nešto lepo kao čokolada
Sreća je kao malo dijete, voli da je u centru pažnje i da se o njoj priča. Da je svuda vodiš i nosiš na ramenima. Na Siciliji, naročito tamo dokle je Etna dobacila, početak i kraj su u stalnoj dihotomiji i sreća ima neku naročitu dimenziju. Način na koji korijenje skuplja rastresiti vulkanski pijesak u male humke koje se vremenom umreže i prostru tepih kojim se život uz fanfare ponovo vraća, na vrlo upečatljiv način priča priču o grčevitoj potrebi za radošću, rastom i životom.
Svaka čast Etni, ali lako je srušiti. Ponovo se roditi, bujati, slaviti i mirisati, a sve u sjenci prećutne spoznaje o konačnosti i nepredvidivosti, to je ono što tu zemlju čini velikom. Toliki osvajači, potresi i razaranja, i narod koji traje i živi dar svog skupo plaćenog kulturnog nasljeđa. Sicilijom su stolovali Feničani, Kartaginjani, Grci, Rimljani, Vizantija, Arapi, Normani, Španci, Austrija, Britanija…možda još poneko, ali malo li je. Po sto grama mudrosti od svake civilizacije pa na sav pretek. Ako smo i mi nešto malo naučili, onda je to da je sreća u svemu, u sladoledu, u vjetru, u punom stomaku, u tlu pod nogama. I da je nikad ne treba zaboravljati, da se ne naljuti i, ne daj, Bože, ne zaboravi ona nas.
Ovaj put je porodično stablo mali prostor koji tako volim
Normalno da su različiti od nas. Sitni su i tamnoputi i žive na ostrvu. Sve ostalo, nekako me podsjeća na Hercegovinu. Istina, kamen im je šupalj i crn, dobar za omekšavanje stopala (naš bezbeli ne omekšava ništa do volje) ali nekako, na krajnjem jugu, blizu mora, sa pokojom škrtom planinom, i Hercegovina dođe kao neko ostrvo, izolovana i daleka a opet otvorena i bliska. Narod, ljut i glasan na prvu ali mek i srdačan. Uzgaja vino i pije rakiju lozovaču. Uvažava ribu, ali preferira meso. Galami i psuje. Dočekuje i ispraća.
Starih na ulici gotovo da i nema. Moglo bi to značiti dvije stvari: da se ,s godinama, sve više raduju kućnom pragu, ili da se sve manje mile zdravstvenom sistemu. Nisam ih srela pa ih nisam ni pitala. Sve je haotično a opet teče. Saobraćajnih pravila nema, ali nema ni problema. Reda vožnje nema ali ipak se stiže kud se namjerilo. Pričeka se, propusti se, ako mora, može se i zagalamiti, ali ide to.
Pijaca je već nešto posebno. Naučila sam da glagol „abbanniari“ na sicilijnskom dijalektu (ostalim Italijanima potuno nerazumljivom) označava poseban način na koji se tamošnji trgovci nadmeću i privlače mušterije svojim tezgama. Da budem iskrena, više mi je sve to ličilo na koncert uličnih zabavljača nego na mjesto trgovine. Posebne tehnike, glasovi i fraze, kako su mi objasnili, prenose se sa koljena na koljeno i ta karakteristična melodičnost i željezna posvećenost te zaista vuku i drže u nekom poluhipnotisanom stanju ispred sabljarki, hobotnica i gambora čak i ako nemaš ni najmanju namjeru da ih kupiš.
I tamo, nekako ne možeš da ne pomisliš na svoje. Na naše haose, na naše rakije, na naše stare. Na našoj pijaci nešto su suptilniji, ali tehnike su u osnovi slične, a boje, u skladu sa podnebljem, jednako intenzivne. Porodica je i kod njih i kod nas i dalje lični prostor koji se čuva, voli i iz kog, i kad ideš, nikad ga zaista ne napuštaš, i uvijek mu se, bez obzira na sve, radostan iznutra vraćaš.
Sve je spremno, to je moja snaga, nežni ljudi različitih strana
I kad ne izgledaju najnježnije, i kad su glasni i prašnjavi, izgoreni i umorni. I kad su šmrcavi i kad su spori. I kad nisu hrabri. I kad nisu smislili. Kad su smislili pogotovo tad. I kad se ne osvrću, i kad te ne pitaju. I kad se pokriju po glavi i neće da znaju. I kad se zagicaju i neće da stanu. I kad su veliki i kad su mali.
Šta smo jedni bez drugih i šta nam vrijedi put i uspon i podvig i večera i priča? Šta vrijedi lavu što je lav ako nema miša da mu izvadi trn iz šape? Šta vrijedi mišu sir ako nema lava da ga čuva od mačka? A i bez mačka je bezveze ako ćemo pravo.
Da ne zaboravljamo na sreću i da budimo jedni drugima dobri! I da smo zdravo! Pa jel’?!
Kristina Jašić
Fotografije: Mirko Lučić, Danko Karić
Video: Danko Karić
0 komentara