Опште информације
Надморска вис: 1894 m. Државе: Црна Гора, Босна и Херцеговина (Република Српска) и Хрватска
Планина: Динариди. Геоморфологија: Глациокарст. Геолошка старост: Креда. Географски положај: сгш. 42°34′ игд. 18° 32′
Занимљивости
Највиши врх јадранског приморја – Зубачки/Велики кабао 1894 м
Врхови Орјенског масива
Зубачки/Велики кабао 1894m
Велика Јастребица 1865m
Бугања греда 1849m
Високи бријег 1833m
Вучји зуб 1805m
Боровик 1777m
Пазуа 1769m
Голишавац 1722m
Калупна греда 1721m
Субра 1679m
Гумбар 1688m
Мала Јастребица 1660m
Штировник 1651m
Веље лето 1603m
Шишавци 1596m
Лисац 1589m
Борова глава(Кривошије) 1580m
Одијево 1570m
Обли Свитавац 1549m
Велики Свитавац 1525m
Вељи кабао 1525m
Велико Ћедило 1466m
Сиљевик 1452m
Радоштак 1441m
Кабо 1419m
Каменски кабао 1384m
Борова глава(Бијела гора) 1337m
Вељи врх 1277m
Орјен (42.34°N, 18.32°E) је највиша субадриатичка планина динарског орогена. Са 1894 m Зубачки -Велики кабао је највиши од укупно 5 врхова изнад 1800 m. Као јако кршевита планина Орјен је безводан а поред тога ту са 4762 mm/m²а пада највише кише у Европи. Орјен се састоји од неколико паралелних ланаца који се пружају од северозапада према југоистоку. Између ланаца су дубоки долови као Реовачки до, Дубоки до, Добри до, Борови до и Убајски до. Они су глацијални долови који поред дужина од неколико километара достижу значајне ширине од 2 km. Рељеф Орјена је изразито глациокарстног карактера пошто је матични субстрат веома чист кречњак, а глацијација је овде била јако снажна. Ледена капа је у време глацијала достигла величину од 150 km². Глечери су силазили са свих страна Орјена а најзначајнији су били глечери према Рисну (до Кнежеваца), Драгаљског поља, где је један ледник сишао и у Добром долу. Сјеверна страна Орјена се зове Бијела гора и изразити је високопланински предио прекривен великим површима високих буково-јелових шума.
Висока планина
Орјен је највиша планина приморског динарског орогена. Термин је дефинисао немачки географ Трол. На Орјену је вегетациони алпски простор формиран на свим већим врховима и гребенима. Солифлувидијалне процесе као посљедице дневних залеђивања и одлеђивања земљишта су запажене углавном на сјеверним странама Јастребице, Бугање греде, Реовачке греде, Пазуе и у Павловачком долу испод Зубачког кабла. Сипари су најмаркантније посљедице тих процеса. Висина планине, која достиже апсолутну вриједност од 1893 m, а релативну од 650 m на хоризонталној даљини од 1 km, такође би одговарала за сврставање Орјена у високе планине.
Глацијални трагови
Једино што би Орјену одузело то признање је недостатак глечера. Познато је да глечери на Балкану не постоје. Али их је било прије 20 000 година. Глечери су обликовали својом великом масом и енергијом планине попут Проклетија, Дурмитора, Пирина, Риле, Прења и Орјена. Велики нјемачки географ ПЕНЦК (учитељ Јован Цвијић) је 1899. установио да је Орјен за време плeiстоцена лежao 700 m изнад сњежне границе. Тако су се развили велики глечери који су силазили до самог руба Бока которске. Глацијални трагови на Орјену јасно су видљиви и на Гугл земљи. Ево и неколико примјера:
Глечери су оставили низ трагова као циркове, морене, валове и мутониране стене. Глечерски валови формирани су у Реовачком и Добром долу. Имали су дужину од 10 km и завршавали се великим терминалним моренама. Субрин амфитеатер је по геоморфолошкој еволуцији специфични цирк лавинског типа. Таквих данас има у западним Алпима, Кавказу и на Хималајима.
„Субра – највећа стијена Орјена“, ауторска права © 2009 Славенко Вукасовић
Према изтраживању орјенске глацијације ледена маса је достигла величину од 150 km² и дебљину до 350 m. Деловање ледника је најуочљивије у љутом изгледу изразито глацијално обликована врха Орјена. Некадашњи глечери и данас утичу на екологију Орјена. Ледено доба је имало још једну велику посљедицу. За више од 2 милиона година колико је трајало, изменио се живи свијет. Биљке и животиње, које се нису могле прилагодити тешким условима промјене климе су исчезле. Тако живи свет на Орјену још увек носи печат добијен у време глацијације. То је разумљиво ако се реализује да се ледено доба завршило само пре 10.500 година. Задњи глечер се са Орјена повукао прије 15.000 година. Остале су неке биљке које су иначе из арктичних крајева нашле уточиште на највишим врховима. Такве глацијалне реликте нађене на Орјену су Dryas octopetala (ријетко на Јастребици), Leontopodium alpinum – рунолист (наведен у литератури), Hieracium villosum, Betula pendula.
Карст и Земљиште
Карст
Чињеница је да Орјен припада реону са најизраженијим вантропским карстом. Овакав кванти- и квалитативано развијени карст има «неповољне» особине:
- Прво данашње субтропске климатске прилике, које владају на Орјену, не дозвољавају могућност формирање дренажних система са мањим и већим водотоцима. Цео талог понире и гравитацијском снагом се спуста у дубину до баријерних слојева. Посљедица је земљишна аридност предјела.
- Друго је спори и слаби развитак тла. Ако се изузме црвеница која је фосилног карактера и формирана је прије неколико милиона година, на компактном кречњаку под субтропском климом дубљих земљишта нема. Само кад дође до јачих транслокација попут клизања нађу се и дубоки слојеви земље. Чисти кречњак са више од 95 % CaCO3 као динарски, не дозвољава да резидуални минерали, којих има јако мало, остају као неорганска база у земљишној еволуцију.
Земљиште
Ако почетни субстрат није компактна стијена, него је већ попут сипара или наноса састављен од изломљеног камена педогенеса, има и попут чистог кречњачког субстрата боље услове. Таквих наноса на Орјену има тамо гдје су били глечери. Моренски наноси некарстификују а капиларно и адсорпцијарно држе знатне количине воде. Разлог да морене некарстификују је у великој примарној порозности што условљава да се корозивни процеси који стварају прави карст попут шкрапе, јаме и итд. не могу формирати. Несумљиво су морене најбоље базе педогенске еволуције на карсту.
На Орјену високе шуме расту искључиво на таквим субстратима. Некадашња, додуше боровима пошумљена морена код Камена спада у овакве локације али и све остале морене свих 17 орјенских глечера од којих је само у Врбањском пољу силазило 4. На осталим приморским планинама оваквог залеђивања није било и нема ни близу квалитативно сличних станишта.
Остало земљиште је јако скелетирано и припада планинским црницама (буавица, рендцине). Планинске црнице богате су хумусом. Због плиткости нису повољне за шуме. Лаборантне анализе орјенског земљишта показали су да земљиште на моренама има PH вриједност од 4.5 (кисело) до 7 (слабо базично). Добро је снабдјевено азотом и има довољне количине глине. Глина је пресудни фактор хранљивости земљишта. Дубина хоризонта је већа од 1m што олакшава да за време летњих суша вегетација дође до воде.
Клима и вегетација
Клима
На данашњи биљни свет несумњиво највише утичу климатске прилике. Ове се одликују локацијом Орјена у субтропској зони у саставу динарског орогена. Две чињенице су одлучујиће. Прво дужина љетње суше и друго влажне и хладне зиме. По обиму падавина Орјен је на првом мјесту у Европи. Љетне суше по статистици трају 2 месеца. Зависно од године и трају више месеци, а понекад нису изражене.
Зиме су такође критично доба. Оне су у динаридима често оштре са пресудном појавом два различита система ветра. На једној страни хладна и сува континентална бура а на другој умерно топли и јако влажни југо, који доноси несвакидашње количине падавина са изразитим интезитетом. Бура је снажан вјетар из сјеверног квадранта. Доноси приморју неприлике које кроз ниске температуре утиче на формацију вегетације. На динарској обали јадрана осјетљивија зимзелена вегетација зато није толико развијена као што је у Грчкој или Италији. Биљке боље адаптиране на периодичне мразеве примјећују се близу приморја. Југо је такође снажан ветар и стиже са медитеранским циклонима.
У хладном добу године циклони доносе велике количине влаге преласком релативно топлог Средоземног мора. Префорсираном дизању преко зими хладних динарида, долази до кондензације и до најобилнијих падавина у Европи.
Сњежни покривач траје на Бијелој гори и више од 140 дана. Велики оцеанитет условљава доминацију букових шума које у чистим састојима доминирају монатним појасом.
На дубљим земљиштима буква онемогућава другом дрвећу да се насели. Тек у нешто хладнијим крајевима Бијеле горе успијева да конкурише и јела. Јела је једини изузетак који успијева да и на јако засјењеним мјестима има дужи вијек од букве. Старе јеле достижу старост већу од 300 године а муникина стабла старија од 500 година нису ријеткост. Јако истурени терен даје и муники могућност за опстанак. У нижим зонама субмедитеранске врсте замјене букву. Те шуме су богатије врстама али због близкости насеља јаче девастиране. Јавор глувач, бијели и црни граб, цер, македонски храст и друге врсте стварају шуме богате жбуњем. Најљепше су развијене код Кнежлаца и у Јасеновом долу. У приземној флори доминирају термофилне биљке а нарочито има много врста орхидеја, дивље лале и шумарице.
Вегетација
Зона: 0-400 Тип: Мезомедитеран ME=meridional (субтропска зона, укључује и супра-медитерански појас)
Вегетација: Rusco-carpinetum, Orno –Quercetum ilicis, Nerion oleandri
Зона: 400-1100 Тип: Супрамедитеран SME=Suprameridional
Вегетација: Quercus trojana, Carpinus orientalis, Petterio-Quercetum confertae (Fuk.) Lov., Castaneo-Quercetum pubescentis (Anic) Lov., Seslerio-Ostryetum carpinifoliae Horv.)
Зона: 1100-1450 Тип: Оромедитеран NE=nemoral (умјерени крај, листопадна зона)
Вегетација: Seslerio autumnalis–Fagetum (Horv.) Wrab., Seslerio autumnalis–Abietetum illyriacae (Horv.) Fuk., Pinion heldreichii, Oreoherzogio-Abietetum illyricae Fuk.
Зона: 1450-1700 Тип: Алтромедитеран BO=boreal (крај таиге, четинарска зона)
Вегетација: Fago-Pinetum heldrecihii Jank., Seslerio robustae-Juniperetum hemisphaericae (Hor.) Kus., Amphoricarpion neumayerii (Horv.) Lak., Lonicero-Rhamnion Fuk.
Зона: 1700-1900 Тип: Криомедитеран AL=alpin (крај тундре, зона алпских травњака)
Вегетација: Trifolio Polganetalia Quéz, Narcisso Gentianetum nivalis Lov. & Rac, Drabo-Androsacetalia Quéz, Muscaro-Scillion nivalis Quéz
Зонација је редослиед вегетационих формација које се мењају на вертикалном и хоризонталним профилу. На Орјену у 4 клима-зонална висинска појаса има шест вегетационих формација које спадају у двије велике еволуционе групе: медитеранску и евросибириску. Вегетационе класе су обиљежене својим латинском именом, а стуб на левој страни показује којој климатској зони припадају.
Унутар шума, јела насељава у чистим састојима (или са муником и црним бором) јако изломљене стене. Изнад шуме је алпски рејон који је најистуренији вјетру (бура, југо). Понека муника доспијева и на највише врхове. Алпски простор је еколошки најкритичнији појас. Биљни свет разним адаптацијама успева да издржи снажни вјетар, ниске температуре, појачано сунчево зрачење и кратки вегетациони период.
Компаративне анализе између Велебита, Биокова и Орјена показале су да је Орјен најразноличија приморска планина динарида. Центар је илирског ендемизма, а неке биљке ограничене су строго на овај масив.
Шумске површине са јелом и буквом насељавају дубоко земљиште на моренама. Изнад густе шуме су појединачне групе јеле и мунике на стенама.
Чисте јелове шуме су ријеткост Орјена. Јела је нарочито интересантно дрво. Популација на Бијелој гори се неким особинама разликује од осталих динарских популација сем можда оних на Биокову. У плеистоцену је дошло до хибридизације двају балканских врста јеле, европске и грчке. Хибридних популација има нарочито у Македонији, Бугарској и Грчкој. Детаљнија истраживања орјенске популације нису рађена. Примјерци јеле су однесени у ботанички институт Bajrojt. Прашуме са јелом остале су делимично на Гвозду и дуж гребена од Гумбара до Вељег лета. Нажалост почетом 60 тих година почела је сијеча у Бијелој гори па су знатне количине девастиране. Остатак и по естетској вредности и генетичком потенцијалу треба што прије сачувати.
Највиши дијелови су под снијегом или, ако терен не дозвољава задржавање снијега, издижу се праве алске литице са специјализованом вегетацијом. Снијег има позитиван ефект на вегетацију. Штити од јаких мразева, а дозвољава и ретензију воденог талога у вегетативом периоду. У време снимања вегетација је већ у велико кренула само букове шуме олистају касније. Оно што краси прољеће су разне врсте шафрана (Crocus dalmaticus), Ливадски процјепак (Scilla litardierei), Мусцари бортруоидес, Eruthronium dens-canis, Њежна коцкавица (Fritillaria gracilis). Кад букова шума олиста пролеће је савршено, али и у нешто вишим свијетлијим јеловим и нарочито муниковим шумама се понавља ово доба. Ту припадају значајне алпске врсте које красе, својим разноличјем, предјеле. У субтропским крајевима је разлика измеду сјеверних и јужних експозиција најјаче изражена.
Флора
Флора Орјена је истраживана од 1835. године. На почетку страни истраживачи су највише унаприједили знање о флористичком богатсву. 170 година истраживања нису дозволила да би се све открило. Неприступачни терен и само екскурзивне посете нису дале резултате какве пружа детаљно истраживање. Тако се и данас нађу за науку нове врсте, као што је случај са једним примјерком перунике. Забиљежене су досад неописане врсте: Acer heldreichii – планински јавор, Сaksifraga frederici-augusti, Paeonia mascula – божур, Betula pendula – бреза. Велика разноврсност флоре је посљедица положаја између двије флорне провијације, илирске и јадранске, и повољних климатских и геоморфолошких прилика. Знатна висина масива омогућава задржавање глацијалних реликта. На другој страни у нижим и јужним крајевима преживјели су терцијарни реликти ледено доба. Они су успјели да у посебним условима, које пружају сиромашна станишта стијена, да избјегну снажну конкуренцију «генералиста». Овакве форме представљају Amphoricarpus neumaueri, Moltkia petrea, Corulus collurna, Pinus heldreichii, Acer heldreichii, Paeonia durica, Taksus baccata.
