Нову стазу је још љетос трасирао и просјекао Мирослав Мишо Ковачевић, да би је прије пар дана маркирао Игор Шкеро.

Ради се о објекту који нема значајне пећинске украсе као нпр. Павлова пећина, али су се у самој Матулића пећини пронашли остаци грнчарије, што указује да је ово мјесто било насељено, према незваничним сазнањима, у времену неолита.

Како нам је појаснио предсједник Спелеолошког друштва „Зелена брда“ из Требиња, Дубравко Куртовић, пећина је у народу позната као пећина у Зелениковцу, назив Матулића је дао малектолог Werhoef oko 1910 године у част Луцијана Матулића. Чланови спелеолошког друштва су поставили металну капију на улазу у пећину која је данас нажалост ван функције.

Матулића пећина је дужине 50 метара, док је свод на појединим мјестима висок и до 4/5 метара.

Овом приликом молимо све посјетиоце да се одговорно понашају када бораве у овој пећини, да се ни на који начин не уништава унутрашњост као и да се не оставља било какав отпад. Такође, апелујемо да уколико је могуће евентуално нађени отпад понесе са собом што је одраз јединственог и одговорног понашања према овако вриједним објектима који красе околину нашег града.

Како доћи до Матулића пећине?

Препоручујемо да ваш излет почне на Гељевом мосту. Пратите стазу која води до раскрснице за Страч и Голо брдо, након раскрснице идете ка Страчу а мало затим скренете лијево на асфалтни пут за село Рапти тј на маркирану стазу Виа Динарике која води до планине Орјен. Након 600 метара долазите до пута који води ка сеоској цркви десно од главно пута за село, настављате даље ка селу и након још 100 метара долазите до стуба гдје постоји путоказ за Матулића пећину. Од тог мјеста до пећине вам је потребно још 10 минута шетњe

Овом приликом преносимо текст са фејсбук профила нашег суграђанина Мира Илића о Матулића пећини. Миро износи неке интересантне чињенице које нам нусу биле познате.

Разлог више да се посјети ово лијепо мјесто.

“ПЕЋИНА У ЗЕЛЕНИКОВЦУ

Тако позната код сеоског становништва, по малим зеленим доловима видљивим још данас који су некад били паша за стоку у овом кршевитом подручју. Звали су је и Петрина пећина, по некој дјевојци Петри која је давно живјела, прије Османлија и од које је брдо Петрина добило назив јер се пећина налази на обронку са присојне стране. Почетком 20. вијека названа по Луцијану Матулићу са Брача који је био наставник у Трговашкој школи у Требињу за вријеме Аустро-Угарске окупације и ту је умро. Био је амартер спелеолог. Пећину је по њему назвао неки Аустријанац прије 110 година када је поставио плочу код улаза.

До пећине се долази стазом за Страч. На раскрсници за Страч и Голо брдо, скрене се према Страчу, а кратко након тога лијево путем за село Рапти. Прође се поред скретања према сеоској цркви што иде десно од пута и настави се ка селу до стуба на којем је путоказ за пећину. Онда уз брдо Петрину до пећине праћењем маркиране стазе коју су недавно обиљежили чланови ПД ‘Вучји зуб’. Пећина је на каменитом подбријегу у малој церовој шуми.

Улазна одаја пећине је дужине око 12, ширине до 6 и висине до 3-4 метра. Пећина тијесно води даље у мрак унутар брда до 50 метара али потребна је спелеолошка опрема. Ваздух је у пећини гушћи и температура је 25° (вани било 12° на Сунцу). Иако помало капи вода, пећина нема локви. Сува је и нема стварања новог пећинског накита. Овакве суве пећине су пуне негативних јона и у Њемачкој се користе за лијечење респираторних болести. То је добро нарочито сада за оне који су преболили Корону да обнове респираторни систем. Интересантна је појава свијетлих фантомских кругова на фотографијама унутар пећине када се користи блиц. То су тзв. орбови. Мала пећина, читава околина и природа када је сунчано и без вјетра дјелује спиритуално опуштајуће.”

На фотографијама Миро Илић приликом посјете Матулића Пећини