Петак је вече, 27.01.2012. Овај пут не припремам хаљину за вечерњи излазак већ пакујем зимску одјећу. Драшко ће доћи по мене у 03.20h и идемо ка Шипову. Пењемо Виторог.
Спавам само три сата. Драшко долази тачно по договору, црвеном малом «Лада Нивом». Убацујемо и моје ствари у њу и крећемо ка Бања Луци. Тамо упознајем Мики и Сашу, те се наша мала «четворка», преко Мркоњић града, упути ка Шипову. Морам рећи како ме је вожња тим познатим путем ка Мркоњићу подсјетила на године дружења и предивне тренутке проведене на Балкани, у кампу Црвеног крста. Та позитивна сјећања су била добар знак; ова авантура мора бити занимљива!
И тако смо око 6h ујутро стигли на бензинску пумпу у Шипово, гдје су нас чекали организатори акције и домаћини из ПСД «Виторог» Шипово. Ту се упознајем са домаћинима са којима ћу се данас дружити! Али, наша «лада» нам је пружила први изазов, није хтјела упалити! Ту су се млади планинари Шипова показали и гурањем успјешно упалили «ладу».
Из цивилизације скренусмо десно на неке споредне путеве, гдје је и снијег постајао већи, а са њим «наиђоше» и други изазови; домаћинском комбију, испред нас, отпаде мјењач!! Проблем је био ријешен за који минут. С обзиром да је већ било 7 сати, дан је постајао свјетлији, док су се црвено жуте боје разливале небом и откривале љепоте изласка сунца. Што смо се више пењали, испод нас је остајала магла, која је сакривала околна купрешка села од сунца. У кратком року, снијег је досегао и 30 цм. Наша ”лада” је споро али сигурно поскакивала по снијегу и кретала се ка циљу. А када уђосмо у село Шемановци (на око 1100 м.н.в.) угледах старе, трошне, дрвене колибе, ”амбаре” полупане, помоћне кућице без прозора и искривљених врата, и једну старицу како се тромо креће неким двориштем.
Паркирасмо ауто поред једне кућице, и окуписмо се са осталим планинарима. Било нас је из 6 разних друштава Републике Српске. Нешто прије 8 сати, 17 планинара (од којих три ловца) и 3 планинарке: Нана из Јајца, Мирјана из Фоче и моја маленкост се замотасмо, стависмо гамаше и запутисмо уз брдо.
Заиста је било хладно! Најављено и до -15 степени, ако не и ниже. За само пар минута, длачице у носу су ми се следиле, дисање отежало а коса ”посиједила”. Прсти су ми скоро утрнули од хладноће, а палац десне руке помодрио. Мислила сам да се никада нећу угријати! Оформивши малу колону, ишли смо корак по корак, упадали у све дубљи снијег. Наравно, најискуснији су преузели вођство и ”пртили” снијег, који је на појединим дијеловима досезао и до 1.2м ! Момци су се колегијално наставили смјењивати на челу колоне а и ја сам се временом угријала. Небо је постајало све више плаво, а сунце се подизало високо на небу. Тек тада сам почела примјећивати високе четинаре којима смо били окружени. Били су обасјани и ”окићени” снијегом и ледом, као јелке.
Друштво је постало весело, у складу са даном који нам се смијешио. Искуства су се размјењивала, препричавали занимљиви догадјаји. И тако смо, једно иза другог, улазили и излазили из шуме и прелазили чистине више пута на којима смо правили кратке окрепљујуће паузе и имали прилику да пробамо домаћи јањски кајмак, пршут, сир, чак и сухо месо од јазавца! Замислите један фантастицан дан! Дан који дијелите са људима позитивне енергије и хумором, један дан без брига, са гласним смијехом и топлотом како од сунца тако и од људи којима сте окружени, дан у чаробној природи! Е баш такав дан је био и овај!
Због висине снијега и спорог кретања смо одлучили да ћемо попети само Мали Виторог (1746м), не и Велики Виторог (1906м). И тако, док су се неки скинули у мајице кратких рукава и сунчали на сунцу, Рафа из Јајца, иначе искусни планинар, се ”окупао” у снијегу а онда нам је на неких 1450 м.н.в. показао како се креће кроз снијег са снијежним крпљама, и како је тај дио опреме скоро неопходан у оваквим ситуацијама! Заиста, било би много лакше не упадати у снијег скоро до препона! Али, то није сметало да се примијети жбуње дивљег шипка, са крваво црвеним плодовима, залеђено и под снијегом. А тек ријечима неописиве формације у виду кристала, које су ”направљене” током ледених ноћи! Када сам хтјела да додирнем једну руком, распршила се као пахуља, пратећи тихим звуком ломљеног кристала! Заиста посебно, скоро нестварно! Природа је и овај пут била милостива и са нама подијелила трагове у дубоком снијегу, овај пут мале зечије! Предивно их је било видјети и пратити начин на који се зечеви крећу. Пратили смо их до смрзнутих стабала високих јела, а онда су нестали у густој шуми.
Већ смо на око 1650 м.н.в. имали ”отворен” поглед ка околним планинама. А када смо и четинаре оставили испод нас, појави се мало залеђено брдо са по којом стијеном. Преко њега смо дошли на врх Малог Виторога, око 13 сати. Мало је рећи да сам била зачарана овом ”раскрсницом” између Шипова, Гламоча и Купреса и њеном панорамом: Купрешко поље испод нас, Јањска долина десно од нас, далека Клековача (1962 м) са снијежним врхом, Хрбљина планина (1461м), Лисина, Равна гора, Крива јелика, прашума Јањ, Цинцар планина (2006м), далеки, снијегом покривени Влашић (1943м) и још многе друге! Поглед који треба доживјети!
На врху смо остали око сат; окупили се, сунчали, окријепили храном и пићем, опуштали. А онда смо кренули низ брдо, у село. Били смо свједоци игри сунчевих зрака при заласку сунца. Брзо смо се кретали низ брдо, а како је снијег током дана омекшао, упадала сам сада до препона сваки пети корак. У селу смо опет били у 17.20h, послије 9h у планини, задовољни, расположени и насмијани. Дружење смо завршили у локалној кафани у Стројицама, гдје смо се и опростили од планинара. Ми смо требали ноћити у пл. дому домаћина «Луња глава» (1084м) у селу Драгнић подови, само 15 км од Шипова, али је нама до тамо требало 3 сата!!
Пут до дома , авантура у авантури.
И тако смо се, већ уморни и гладни, запутили ка дому, кроз Шипово и опет у дивљину брда, кроз мрак, неким сеоским планинским путевима. Мрачна шума око нас, дивљина и нигдје ни трага од човјека! Као да смо ушли у неку другу димензију! Комби је одмах имао проблеме са кретањем неочишћеним снијежним путевима, док нашу четворку ”лада” није издавала ;). Стављање ланаца на точкове комбија се искомпликовало и потрајало. Не би био проблем сједити у ауту и гријати се чекајући, али смо имали јако мало горива! Заобићи комби нисмо могли због уских путева. А ријечима неописива и мрачна природа око нас је пробудила у мени сјећања на страшне приче! Ланци су учинили своје, и комби је успио прећи који стотињак метара, миц по миц, метар по метар, а онда је, испред нас ”прокувао”! Било је необично видјети како излијећу из њега уз густи сиви дим! Па овоме никада краја, заиста!! Од свих тих пратећих догађаја, умора и адреналина, ја нисам осјетила како су ми ноге мокре. Посуђене гамашне су биле велике, па су снијег и лед упадали у моје ципеле, топећи се у њој временом и натапајући је изнутра!! Схватила сам шта с едешава тек када ме је грозница почела трести. Наравно да сам скинула ципеле и рукама гријала ледена стопала док смо чекали. Тек су ми суве и дебеле вунене чарапе вратиле циркулацију у њих! О, тако је дивно било осјетити прсте и крв која струји табанима! А онда су домаћини позвали друге у помоћ а ми смо се успјели провући поред, и наставили ка дому. Били смо приморани, због јако мало горива. Нашој «четворки» се придружио најмлађи члан домаћина, да би се угријао у ауту и показао нам пут. Али, и он се јадничак од зиме забунио (а температура је за та три сата невјероватно опала!) па није знао пут! А онда, у сред тог мрака, у сред те недођије, локални ауто који нам је препријечио пут! Наравно, никог живог у близини! Мушки дио наше групице је одмах изашао у нади да ће успјети изгурати ауто у страну, да би ми наставили, али ни од куда, без икаквог упозорења, појави се кавкаски овчар! За непознаваоце ове расе, кавкаски овчар је велики пас (овај је био огроман, са моје тачке гледишта!) добре, снажне, скоро грубе грађе, по природи склон да уједе и неповерљив према странцима! Саша је одмах смирио покрете рукама И игнорисао мрачног пса који их је упорно њушкао. Драшко је поступио слично, док је пас наизмјенично обилазио наше ауто И момке, који се више нису помјерали (ма нису ни дисали, али неће да признају!). Ти минути су ми трајали као вјечност, а онда је ту тишину прекинуо газда пса (а и аута) и помјерио их, обојицу. Објаснио нам је пут ка дому, јер се главним путем није могло због закрчености снијегом, како нам је сам рекао. Када смо касније причали о доживљеном, момци се уопште нису уплашили, само су се нашли изненађени, како су причали! А нас две смо биле солидарне па им нисмо никада испричале о погледима и изразима лица која су имали када је пас (медвјед!) искочио пред њих ;). Боже драги, па они су босанци крајишници, такви се ничега не боје! И тако, оно “одмах ту иза кривине” никако да дође па смо већ сви постали нервозни јер не би било ни мало занимљиво остати без горива баш ту, поред неког гробља, на дивљој цести, у шуми. Ах, те среће, осмијеха И дубоких уздаха када смо видјели свјетла планинарског дома! Ријечима неописиво! Око 20 сати су нас домаћини, који су провели цијели дан у дому, ложећи ватру, дочекали са осмијесима и раширених руку! Хтјела сам их све редом изљубити! Услиједило је пресвлачење, гријање И вечера а до 21 сати се појавио и дио екипе из “прокуваног” комбија. Један од њих, Дарио, одмах се “латио” гитаре и уз један фантастичан и несвакидашњи репертоар смо наставили дружење, гријући се уз ватрицу, чај И вино. Све док нисмо заспали.
У недјељу смо касно устали, доручковали, смијали се проживљеном, а онда од срца захвалили домаћинима и тетама планинаркама који су нас топло угостили и осушили ми ципеле!! Договорили смо се да дио групе, са Дариом, крене до извора Пливе док је Драшко требао пробати сићи до Шипова и наточити гориво. Кажем пробати, јер није ишло! Горива му је нестало послије три км, па смо се тек за три сата сусрели на изворима Пливе. До њих смо стигли кроз шуму и тунеле, направљене од спуштених грана. Под тежином снијега и леда, савиле су се тако ниско, да сам се и ја морала сагињати да прођем, не узнемиравајући природу. Иако већ прилично прехлађена и овај дан је био заиста одличан, а наше дружење смо привели крају у једном прекрасном комплексу бунгалова на Пливи и кафани код Талића. Ту смо се поздравили са друштвом и око 18 сати запутили ка Бања Луци. Испратили смо ту и Мики и Сашу а онда нам се, вјеровали или не, ”лада» угасила! Има ли овим искушењима икад краја? Исто као на почетку наше 44-сатне авантуре! Проблем је брзо савладан а уз пријатно друштво и температуру сам била кући око 21.15 сати !
Ето, баш ме неки дан мајка упита: ”Одеш у планину, само ходаш и још се смрзнеш. Шта ту може бити занимљиво?” Ја моје задње ”само ходање планином” не бих мијењала ни за шта друго! Радо ћу у нова ”само ходања” чим ме ова температура и јака прехлада прођу, па зато ”само” Да Смо Здраво!
Ивана Дринчић, (Осло, Приједор, Требиње) поносни члан Вучјег зуба 🙂
0 коментара