За сирац сира – 2018(ВИДЕО)

У сусрет  седмом  сирцу

Пљускови и грмљавина. Спарина и врућина. Све су то били услови под којима се данима припремала овогодишња бициклистичка трка  надомак Требиња, сада већ надалеко позната под називом „За сирац сира“. Мјесто догађања Жаково, село на ободу Поповог Поља, жељно  ишчекује  још један спектакл, сада са бројем 2018.

Организатори из Планинарског друштва „Вучји зуб“ ове године су осмислили нову посластицу за љубитеље брдског  бициклизма. Ни мање ни више промијенили су стазу. Она је сада кружна, и даље води кроз село, дужа је за неколико стотина метара и има доста техничких детаља. Потрудили су се да је добро обиљеже  ради сналажења и безбједности учесника тако да су је окитили црвено-бијелим  тракама и саобраћајним знаковима на којима су узвичници као знак опасности  и обиљежене кривине као упозорење за нагло скретање. Све је тако добро означено  да је немогуће изгубити се. Само треба бити сконцентрисан и пратити сигнализацију.

Обилазак села и камповање код „старта“

Нас шестеро  планинара смо се одазвали позиву организатора и дан прије трке  на ливади  код „старта“ подигли  камп жељни доброг дружења, роштиљања  и ноћења под небеским сводом изнад Поповог Поља. У поподневним часовима стижемо у село и одмах се бацамо на посао. Треба  прво обићи стазу и видјети да ли је све у реду. При обиласку се указао труд организатора који су одлично одрадили свој посао претходних дана. Потрудили су се да склоне сво непотребно и потенцијално опасно камење са стазе и подшишали траву која је штрчала. Поставили су знакове за опасност  и упозорење на пуне кривине тамо гдје је то било потребно. Ми смо само понијели црвено-бијелу траку, фарбу и неколико преосталих знакова с циљем да их поставимо тамо гдје је то најнеопходније.

Цијелим путем прати нас кишица која одједанпут прераста у пљусак те одлучујемо да се склонимо код Вукасовића гдје нас добри домаћини дочекаше кафом и соком. Интересантно је истаћи да кроз њихово двориште пролази и сама стаза. Сад смо већ у горњем дијелу села и имамо поглед на доње село и дио Поповог Поља указа се пред нама у љепоти свог зеленила. Како прелазимо погледом ка пољу смјењују се ливаде, вртови  и шумарци сљубљени и заиграни  под заштитом  брижне мајке Бјеласнице.

Напуштамо гостољубиве домаћине и крећемо се стазом откривајући све њене чари. Вијугаве и уске камене сеоске улице, степенасти силази и успони који вас маме на скок, пуне кривине, све су то њене карактеристике које је чине технички атрактивном за брдски бициклизам. Дијелови стазе су изложени сунцу и око њих су сами камењар и понека кућа, једна чак са каменицом пуном воде ко зна колико старом.  Међутим,  када вас стаза проведе кроз шумарке ту почиње прави угођај. Стабла јасена, храста и клена праве тунеле око стаза  као да  желе да сакрију и ушушкају случајне пролазнике склањајући их од радозналих погледа.  Ту су и мурве пуне сазрелих плодова које као да нас дозивају  својим мирисом.  Тешко им одолијевамо. Мусави и окрепљени настављамо даље поред вртова оивичених смрековином и понеком кошћелом. Кажу да у селу расту и граб, бадеми, трешње,  смокве, шипци, дивљи и питоми. Ту су и мале миришљаве плантаже смиља и лаванде. Доћи у Жаково а не проћи овом стазом, бициклом или пјешке, прави је гријех.  Пропустићете и оборене громаде стећака  поред пута са нама нејасним натписима. Ту су и два гробља и двије цркве,затим  дворишта кућа из којих се оглашавају пси и поздрављају нас својим лавежом.

Покисли али сретни полако се приближавамо старту/циљу  трке гдје смо паркирали аута и поставили шаторе  и већ размишљамо како ћемо прикупити дрва за логорску ватру и роштиљ. Сви су се укључили и свако даје  свој допринос да роштиљ  испадне како треба. Уз ватру се и разговара те  радо  оживљавамо старе планинарске доживљаје и кујемо планове за оне нове. Облаци су се мало раштркали па је ту и прилика  за ухватити добру фотографију ноћног неба  изнад Жакова што су фотоапарати ове ноћи и забиљежили. Температура је угодна за спавање, киша је расхладила сунцем опаљено тло тако да се сви ујутро будимо наспавани и чили за дан „д“ који је  пред нама.

Медаље у породицама

Недјеља, 17 јуни. 2018. Јутро. Већ иза 8 часова почиње окупљање љубитеља бициклизма свих узраста, од оних најмлађих до најстаријих.  У организацији сви имају своја задужења. Једни су поранили да још једном обиђу стазу и провјере да ли је све у реду. Други се брину за постављање паноа са натписом СТАРТ/ ЦИЉ и истицањем спонзора. Трећи припремају папирологију за трку: дипломе, захвалнице итд. Четврти пакују ланч пакете. Пети припремају штоперице. Новинари  и фотографи заузимају своје позиције. И тако редом. Свако се о свом послу забавио.

И коначно, камење запршта на све стране. У „елит“ категорији опробало се двадесетак такмичара који су својом муњевитом вожњом отворили данашњи догађај. Послије фантастичне јурњаве по херцеговачком кршу први се на циљу указао Милош Бодирога (15 мин. 44 сек.).  У истој конкуренцији али за жене једина и самим тим најбоља  била је Споменка Перишић која није крила задовољство запаженим резултатом. У конкуренцији од  12 до 15 година најбржи су били Митар Миљковић и Маја Бодирога (Милошева сестра). У категорији до 12 година прво мјесто за мушкарце припало је Николи Спаићу док је међу дјевојчицама бриљирала  Доротеја Домазет.

Најмлађа учесница, шестогодишња Ксенија Ковач, која вози бицикло већ двије године, такође је добила награду док је најстарији учесник и ове године био Војислав  Прелевић . 

Занимљиво је истаћи да су из три породице браћа и сестре остварили запажене резултате. То су породице Бодирога, Спаић и Домазет.

Сви су добили по „сирац сира“, пехаре и медаље те  се засигурно задовољни враћају  кућама.

И ето,  толико из Жакова овај пут. Сигурни смо да ће нас и сљедеће године ту сачекати  овај чаробни амбијент, сеоска идила и наш надалеко познати херцеговачки крш, а ми ћемо се опет ту вратити да промовишемо здрав начин живота, дружење, херцеговачко село и аутохтоне производе из овог краја.  А до тада ДА СМО ЗДРАВО!

Извјештај саставила Ана Влатковић