У недјељу иза нас група од 8 планинара ПД „Вучји зуб“ запутила се на једнодневни излет на планину Лукавицу. За успон смо изабрали веома атрактиван али не и тежак успон на Мали журим.
Стаза почиње на Загарачким катунима (на крају колиба са јужне стране врха) и до самог врха неће вам требати више од сат и петнаест минута. Маркација нема, осим до пред сами врх гдје морате користити руке неколико метара, али се назире пут. Прва половина стазе је малтене све сипар гдје треба бити опрезан при спусту, а други дио је изузетно лијеп и травнат. Иако већина извештаја са Малог журкама говори о некој опасној дионици пред сами врх, што одвлачи доста почетника, морамо признати да ту нема ништа захтијевно за било кога, па тако могу ићи и дјеца у пратњи родитеља што се десило у нашем случају. На самом врху и нема пуно мјеста па треба бити опрезан, поглед на читав крај је нестваран али се горе нисмо задржавали послије уписа у свеску јер смо улетили на јато летећих мрава.
На путу за Капетаново језеро, обилазимо цркву Св. Илије гдје се у порти храма налази Никшин киљан, родоначелник Никшића, племена Старе Херцеговине, по коме данас град и носи име – Никшић. Успут обилазимо и кућу у камену/стијени која је један од најчешћих мотива за фотографисање свим излетницима и планинарима који се нађу у овом крају – срцу Црне Горе како га географски и поетски смјештају локални становници.
Лукавица је позната и по томе што има 365 активних извора, по један извор за сваки дан у години, највеће стадо оваца у Црној Гори има породица Булатовић баш овдје са преко 1000 грла, а Лукавица је била инспирација и Матији Бећковићу, чије је Веље Дубоко недалеко одавде, за једну од најљепших љубавних пјесама у српској поезији – „Вера Павладољска“. Након предаха на Капетановом језеру, група планинара наставља ка Манитом језеру па све до врха Јаблановац, кога локални мјештани зову и Веље брдо, и са кога се пружа прелијеп поглед на оба језера и читаву Лукавицу.
Као што и свако иоле посјећено мјесто има неки свој сувенир, у недостатку керамичких магнета са мотивима ове планине купујемо нешто много, много боље – колашински лиснати сир и кући се враћамо са новим лијепим причама и утисцима из срца Црне Горе.
Да смо здраво!
Марко Мркаић
Фотографије: Анкица Барзут и Милијана Милошевић
0 коментара