Читав викенд 12./13. март је обећавао идеално вријеме за зимску посјету Орјену. Ниска температура, прегшт сунца и познате силуете орјенских врхова су изгледале као идеална детоксикација након лошег времена, лоших вијести и краћег периода избивања из планина.
Стога смо одлучили да се у недељу, 13. марта, обиђу Студенци, тек толико да се не осјете запостављени, а да они са зимском опремом и вољом за нешто више покушају зимски успон на Kалупну греду. Упркос најавама да ће бити ниска температура, чим је сунце угријало чинило се да је зими крај. Поготово када смо кренули на успон од планинарског дома на Ублима у 9:20, без вјетра, снијега и са температуром око нуле.
Међутим, што смо се више приближавали Студенцима, прилично брзо је количина снијега на стази почела да расте, а квалитет истог да опада. Наиме, суви мрвљени „стиропор“ је чинио ходање тежим, а наметнуо обавезу стављања гамаша. Прва озбиљна узбрдица је открила нови проблем. Неких 10-так цм новог снијега који је нападао пар дана раније је само прекрила стари, залеђени испод, па се кретање знатно отежало и успорило претворивши се у чудан плес брзих покрета у пењању и спорог клизања уназад. Иако су сви прешли некако ту препреку, укључујући и пар нових чланова, потписник ових редака је одлучио да ипак ту намонтира дерезе и да их заједно са дугим гаћама не скида док парадајз на требињској пијаци не падне бар на 1.50 KМ за кило.
Пошто се ситуација око квалитета снијега није побољшавала, а било га је све више, одлучено је да се нови чланови заједно са Игором врате назад. Нас неколико је наставило и уласком у оне фине букове шуме, застали смо и попили по црвену пилулу коју нам је Морфиус дао у дому на Ублима и прошли кроз тајни портал, који се отвара само онима који цијене и воле Орјен. Уласком у тај свијет, скоро смо престали причати и једино се чуо звук гажења или разгртања снијега. И увијек одушеви тај мир гдје се управо чује тачно и само оно што треба. Нема буке вани и нема буке у глави коју десетине гигабајта непотребних и неквалитетних информација свакодневно праве. Свако оно дрво у шуми је тачно тамо гдје треба да буде и високо колико треба да буде. Хармонија какву само природа може да подари. Kако нема лишћа, сунце је било прилично јако, а због снијега и бљештаво.
Некако у том трипу долазимо до Студенаца релативно брзо, за мање од 3 сата од дома. Поглед на потпуно бијеле Студенце, прошаране зеленим крошњама борова и муника са плаво-бијелом небеском капом и даље чини сваку причу сувишном. Мало одмора, да се нешто прегризе и расправа да ли кретати на Kалупну греду, колико би нам времена требало, какав је снијег и којом трасом (а богами и о физичкој спреми неких од нас 😉), па прилично брзо и једноставно усвајамо Kрстов приједлог да умјесто на Kалупну греду, са Студенаца кренемо кроз шуму ка Пириној пољани и назад ка Ублима.
Лагано крећемо у правцу истока и након петнаестак минута мањег успона долазимо на највишу тачку одакле се пружа поглед ка Студенцима, али и даље ка Леотару и масиву Бјеласнице. Са друге стране, надвисује нас Јастребица, а указује се добро познати хоризонт уоквирен Вучјим зубом, Прасом и десно изнад нас Високим бријегом. Сунце полако залази, температура се и даље врти око нуле и цијело вријеме је без вјетра, а изнад се небо плави. За шетњу тешко да могу бити бољи услови. На једном пропланку застајемо, стављају се дерезе јер је тај дио ван шуме, изложен вјетровима и снијег је прилично залеђен. Након тога, до Пирине пољане стаза готово читаво вријеме иде низбрдо, кроз букову шуму, на неким дијеловима и нешто стрмије. Уз лагану шетњу скоро без напора, причу, разгледање, уживање, орјентацију (и уз помоћ дрона), краће вјежбање самозаустављања цепином, приближавамо се Пириној пољани уживајући као каква дјеца на екскурзији. Показало се да је одабир ове руте био пун погодак, поготово за нас који нису никад прошли овим дијелом Орјена. Сам прилаз Пириној пољани са запада чини визуру читавог подручја необичном, нешто на шта нисмо навикли. Од Студенаца до Пирине пољане смо стигли за 2 сата, али због идеалног времена, уживања у шетњи и погледима, разговору о ономе што видимо, чинило се као упола мање времена.
Након Пирине пољане почиње онај добро познати и помало досадни дио пута ка Ублима, али с обзиром на чињеницу да смо прошли једну изузетно лијепу туру, ни овај дио пута не пада тешко. Мада, због снијега, није вријеме за скидање гамаша све до скретања на стазу за Јастребицу. На том мјесту температура као и када смо кренули, -10 Ц. До дома долазимо у право вријеме, око 17:30, а онда спремање опреме, мало одмора и опуштања, паковање у аута и препричавање како би опет жељели да поновимо исту стазу. Повратак назад у град у сутон, са умором, али осјећајем смирености као послије два Бенседина који ће нас држати бар до наредне шетње нашим благом од Орјена. Дотад, а и након тога, да смо здраво!
Никола Уљаревић
Видео: Никола Уљаревић
Фотографије: Милијана Милошевић, Мирко Лучић, Крсто Дурсун и Никола Уљаревић
0 коментара