Последњи октобарски дани и неуобичајено високе температуре за ово доба године, измамили су на планину свакога ко је смогао времена. Планирано и непланирано, морало се. Истина је проста, док се вјештији већ полако радују бијелим сластицама, ми обични се отимамо с природом за последњу кап зеленила…као дјеца која моле за палачинке с кремом… још само овај пут па смо мирни до прољећа. Смјешка се природа, није блесава, зна добро да ћемо вребати и заскочити је поново чим се укаже и најмања прилика… Свеједно отвара ковчег с благом и вади пуне шаке… злато, бакар, смарагд, кобалт…ево вам ширине за зјенице, шара за шаренице … носите, ионако ћете ми све вратити…Ионако је наше само оно што смо дали.
Дан I (Долина Рапојане: Око Скакавице, водопад Грље, Алипашини извори, долина Гребаје)
Кренули смо из Требиња рано, да јелте, не издангубимо а долину Рапојане затекли смо утонулу у неки посебан мир. Сокови су ту некако синхронизовано успорили у вегетацији и у људима. Све се одвија тихо и полако, као да је јесен некакво друштвено уређење, договор, не годишење доба. Необично. Посјетили смо незаобилзне Алипашине изворе, крашко врело Око Скакавице, и све, па чак и силни водопад Грље, причало је шапатом. Концензус је постигнут и договор се поштује. Коме је до галаме, мораће ићи другдје, или се вратити на прољеће.
А коме је до бурека, а свима је до бурека, мораће у Гусиње. Добар. Није ни чудо што је постао дио традиције проклетијских успона. Ћаскамо са домаћином, жваћемо полако. Гледамо уличног пса како се лијено опружио на сред цесте, гледамо како га возила обилазе. Како нико није љут, како нико не жури и како, изгледа, ту има мјеста и времена за све. Можда напросто такав дан.
Дан II (Проклетије: Попадија- Талијанка- Волушница)
После уобичајено веселог дружања у предивној планинској кућици у долини Гребаје, освануло је реско али сунчано јутро. И још једном, имали смо среће, посебна јесења понуда, платиш један-добијеш још један. За један дан на Проклетијама добили смо сат гратис…вријеме се помјерило уназад! Па гдје то још има! Кажу сат дуже да спавамо.. јест кад би неко био луд да спава док Проклетије чекају. Сви смо били као запете пушке скоро сат времена прије заказаног поласка, мрави у ногама а црви гдје обично буду.
Ово мјесто се оправдано сматра планинарским рајем. Црногорске Проклетије су дио моћног планинског масива који се највећим дијелом налази на територији Албаније, од зетске котлине у Црној Гори до Шар планине у Македонији. Остаци највеће европске глацијације после алпске права су планинарска посластица. Оштри гребени, стрме литице, дубоки циркови и кулоари с једне, а питоме травнате падине, прошаране потоцима и водопадима са друге стране, чине овај вијенац савршеним избором за свачији укус. Албански Алпи како их неки називају, по мишљењима многих, могу се убројити у најатрактивније европске дестинације. Негдје до средине прошлог вијека, ово подручје је било забрањено за посјете као заштићена војна зона. Ограничен приступ као и забаченост терена, сачували су ове предјеле од дјеловања човјека па је ту природа готово па нетакнута.
Ушушкана и мека, долина Гребаје је полазна тачка за више планинарских тура али ми смо за данас одабрали једну од најмање захтјевних, технички гледано, кружну туру Гребаја- Попадија- Талијанка- Волушница- Гребаја. Успон започињемо уређеном планинарском стазом кроз густу букову шуму чији хлад успон чини знатно угодинијим. Са лијеве стране допире жубор потока, прву паузу правимо поред чесме са бистром изворском водом. По изласку из шуме долазимо до рачвања одакле су могућа два смјера а ми се одлучујемо за онај који води преко Попадије и Талијанке до Волушнице.
Успон је стрм али се труд исплати. Попадија на 2057 мнв отвара погледе који одузимају дах. Један за другим на хоризонту се нижу импресивни Каранфили, Сјеверни, Средњи, Јужни врх и Очњак. Кратка пауза па даље за бескрајним хоризонтом. Од Попадије до Талијанке крећемо се десетак минута гребеном. Са десне стране нам је Албанија, са лијеве Црна Гора. На врху Талијанка ( 2056 мнв) поглед је још љепши. Ту правимо дужу паузу и сакупљамо утиске од осталих планинара који ту одмарају. Неки одмарају после захтјевнијих успона а неки се спремају на исте. Доживљај је нестваран. Поред импозантних Каранфила, јасно се виде Маја Језерце и Маја Росит. Сањамо о неким будућим успонима док слушамо приче оних коју су ту радост већ доживјели. Спуштамо се лијево ка врху Волушница ( 1879 мнв), виде се Тројан, Везирова брада, Караула… спектакуларни призори вриједни дивљења и страхопоштовања докле год поглед сеже.
Лица сијају а срца пуна. Некима је ово био први пут на Проклетијама, некима први пут на овој надморској висини, а неки, привилеговани, осјећају овај масив као свој, толико су их пута Проклетије грлиле и водиле у пустоловину. Кладим се ипак, да су сви у једном тренутку помислили исто…вратићу се и враћаћу се. И никада ми, да смо здраво, неће бити доста! Неко већ са првим снијегом а неко тек на прољеће. Сачекаће Проклетије, њима се никуда не жури.
Кристина Јашић
Фотографије: Тања Вујић, Бранислав Јанковић, Данко Карић, Мирко Лучић
0 коментара