Благо нама с њом
Прво сам се чудила па ми је постало јасно. Мајци кад идеш, ниси ни инжењер, ни љекар, ниси ништа до дијете. Е тако, и природи мајци кад идеш, пред вратима оставиш сво своје шарено перје и останеш го дјечији осмијех. Па се радујеш.
А смијали смо се и радовали као дјеца. Свему, вала, и свачему. Еху наше цике кањоном, Кумовој слами на прозору, попари на столу, ујчевини, ђедовини, једни другима, купању, пењању и котрљању.
Ни мање времена ни више искустава. Накупили смо у та три дана девет пуних врећа свега. Да их сад истресем и пробам опет сложити и вратити на своје мјесто, само бих се вртјела у круг. Пробаћу зато овако „збрда- здола“ па колико стане.
Дан I, кањон ријеке Мртвице
Пјешачка стаза: Међуријечје, Ушће Мртвице у Морачу, 190мнв- кањон Мртвице, Плажа 586мнв
Дужина стазе: 6,6км
Прва авантура на нашем походу (ако не рачунамо ускочке упаде у воћњаке поред пута) почиње код каменог моста чија се архитектура хармонично наслања на лирски врцкасте обале смарагдне Мртвице. У помен мајци Крстињи која је била из ових крајева, мост је дао саградити црногорски владика Данило I средином XIX вијека. Зашто баш мост мајци и зашто баш ту, јасно је са првим погледом на ту танану тракасту љепоту, гледао је човјек отворених или затворених очију.
Сваки педаљ овог краја ћути бајку уткану у плетиво природе, бајку у коју си склон свим срцем да повјерујеш. Тако, код Капије жеља, човјек сасвим природно вјерује ријечима исписаним на табли које кажу да ће свакоме ко баци камен кроз капију у ледену тишину наизглед непомичне воде, вила са Маганика испунити жељу. Уколико је жеља чиста и долази из срца. И заиста смо, једно по једно, као у некој молитвеној тишини, стајали тамо, и свако са својим каменом, пребирали по срцу тражећи жељу достојну вилине пажње. Да ли због величанственог спокоја којим сваки каменчић тамо одише, вилинског праха или пак свјеже очешљаних мисли, пут смо наставили у неком сасвим другачијем тону, лагани, скакутави и пуни страходивљења.
Па даље преко разиграних букова Бијели нерини, па до великих усјека у стијени познатијих као Солитер или Данилов пут названих тако по, историчару и планинару, генералу Данилу Јауковићу који је са војском ЈНА и народом из тог краја пробио пут кањоном уклесавши га у стијену. На тај начин отворио је прилаз селу Веље дубоко које је за вријеме високог водостаја бивало потпуно одсјечено од свих путева и препуштено себи.
Пред нечим оваквим, човјеку у тренутку бива јасно колико је ситан, рањив и омеђен. А такође увиди и колико је врагометан и непомирљив. Колико одбија да стане и кад су му изгледи мршави или никакви. И како, упркос свему, нађе некако начин да проврти себи пут. Чудна је човјек жабица. Дата јој је барица да се цио живот до миле воље праћака. Али јој је дато и да намисли и смисли, да направи и дошепртља некако куда је намјерила. А намјери се тако врагометна увијек некуд. На оваквим мјестима видиш колико си мален. Па онда колико си велик. Ја ћу настојати да се што чешће подсјећам и на једно и на друго.
И да, на крају авантуре, купање у Мртвици, напоменућу, то је само за храбре. Али кад знамо пословицу о томе кога прати срећа, наш је избор сасвим логичан. Препорука топла, све остало је, упозоравам, леденоооо.
Дан II, Кањон Невидио
Кањон Невидио ( „Невиђбог”), ријека Комарница; укупна дужина кањона 3км
Водичи: Иван и Бранко, OutdoorTara
Буди нас нестварно лијепо јутро у еко селу „Невидио”. И све што иде, кафа, сунце, пливање, доручак…све како је ред а Богу мило. Па опет, тачно онако како је ред, састанак групе, упознавање с водичима, опремом и безбједоносним процедурама. Кратком историјом кањонинга у овом региону, правилима понашања и планом кретања. У неопрен, па у воду. Спремни смо.
Лагани жмарци на уласку у кањон. Сунце остаје за нама, неман је раширила уста и отворила нам своју утробу. И мора да смо се запричали, јер нико није примијетио огледало, нити моменат кад смо прошли кроз њега, али сасвим извјесно, нашли смо се са оне стране постојања. А тамо два Петра Пана суверно владају временом и простором. Ево што их слушају земља, вода, флора а чини ми се и фауна, него што бих и ја послушала шта год да су рекли да треба и могу. Препливај, прерони, потони; прелети, прескочи; слети, склизни, стропштај; реци- не реци; стани- не стани; мрдај- не мрдај; шта год и како год. И што је најлуђе, уз њих све изгледа лако, безбједно и бескрајно забавно.
А како и не би кад су они, испод војнички чврстих вјештина вођења, беспрекорног пословног односа, надљудске спретности, бескрајног стрпљења и енциклопедијског познавања кањона, уствари два дјечака која су дошла да се поиграју с новим другарима на свом омиљеном игралишту. И заиста, кад погледаш око себе кроз њихову љубав и занесеност, ништа више није исто. Мора да смо бар 5 кила доброг ставили карми на тас кад нам је ову двојицу послала. Плесали бисмо и да није било хладно, цичали би и да се није скакало с онолике висине, носали би једни друге на раменима и да није било фотографисања, а пиво би попили и да је до њега требало узбрдо ходати.
Још једном хвала, Иване и Бранко, OutdoorTara, и овог пута топле препоруке за ледени доживљај.
Дан III, Доручак, еко село „Невидио”- Минин Богаз (2387мнв)- Црно језеро (1416мнв)
Благо нама стварно
Доручак, еко село „Невидио”, шведски сто какав ни један Швеђанин није видио, осим ако је имао какву бабу, тетку или стрину у Црној Гори. Разлика између бабине трпезе и ове (а сви знамо да је бабина кухиња врхунац гастро умијећа) само је у томе што те баба тјера да једеш док не изнемогнеш а овдје у том обиму једеш добровољно. Јер ко зна кад ћеш, и хоћеш ли, опет овако. Сирева, џемова, приганица, попаре, цицваре… глупо је набрајати. Требало нас је видјети како у пет до осам стојимо на вратима, звецкамо есцајгом и жваћемо напразно. Ја, најискреније да признам, почињала сам јести већ ту крај стола, с ногу, да не издангубим. Па брже боље по другу порцију, да не дај Боже, не остане нека рупица непопуњена. Мотали су нам чак пријеснац у салвету, за понијети, „за-на-Дурмитор”… не би им се могло замјерити ако су се обрадовали кад смо онако незајажљиви коначно отишли.
Него, ајде сад тако наједен пењи Дурмитор, ајде ако те мајка родила. А уосталом, но што те родила но да се мучиш и злопатиш. Те ми, јадну капу у жалосну руку, цвијет за уво, и потегни узбрдо. Полако, док не свариш попару. Послије можеш како хоћеш. А патиш се, брате, сваким кораком који направиш. Жуља те љепота на све стране, не можеш ни сјести, ни лећи, да те одмах неки призор у трк не натјера. „Види дивокоза, види јарића, види снијега, види ливаде, види врха, види неба…”, стално неко „види”… човјеку лежат не да. Робија пуста.
На врху смо, што јест- јест, одморили. Неко и одспавао. Одсањали смо сви. Минин богаз се, како кажу, налази у срцу Дурмитора. Остао је вала и у нашем. А пошто нам је умор остао у Црном језеру, кући смо понијели само очи пуне неизрециво чудесних призора . Нема објектива који то може забиљежити, шкљоцали смо тек толико да се сутра лакше сјетимо. Праве су слике пак остале иза огледала. Док год знамо пут до тамо, бићемо добро.
До неког новог разбојничког похода, подијелићемо плијен и живјети од њега. Да нам траје много дуже него чекање на сљедећи.
Кристина Јашић
Фотографије: Мирко Лучић
0 коментара