S Koma 

Uvijek ovako, ne znam s koje strane da priđem utiscima. U planini je lako, staze su obilježene, marka, marka i eto te. U glavi, kroz sto čuda, bude mi teško nabasati na čistinu i postaviti stvari naoposlom. A što i mora naoposlom, kao da je neko nekad od tog naoposlom baš i imao neke vajde. 

Komovi prvi put; meni. Momci svoji na svom. Svako odmah za poslom, loži se vatra, guli se krtola, galami iza glasa. Masnog brka, i da hoćemo, ne možemo lagati da nismo svraćali kod Mare. Mara, domaćica kakvih urijetko i sve rjeđe ima, gazduje domaćinstvom i punog srca, i normalno stola, dočekuje goste. Svakoga kao da joj je rod najrođeniji. Ko je mislio da je probao najbolju pitu, neka razmisli još jednom i neka dođe kod Mare pa neka kaže. Slobodno.

Kod Mikše okasnismo, ali ko zna Maru, a znaju je svi, ne može nam zamjeriti. Kakva cika na dolasku. Ko se tu kome nije obradovao. Ruka ruci, kuća bratu. Prsti vatri, pas cipeli. Cipela katancu, lopov siru. Pogled širinama, nepca slaninama. Ni za glavu ni za rep, a sve taman đe treba.

Prvo jutro nađosmo cipelu. Banda pseća, odnio je komšiji.

Može Kom. Srednji. 

Kud nas đavo nosi, da Bog sačuva…

Uspon gd‌je je uzvik najtačniji opis. Đavo nas odnio a sam Bog vratio. Mnogo bi lakše čovjeku bez đa’ola bilo, ali i Bogu bi onda svaki dan isti bio. Ne treba mu se ni miješati u posao, zna on kako je smislio. I hvala mu što nas je pripazio.

Šalu na stranu, krušljiva stijena, živ sipar. U najmanju ruku čudna sajla. Drži je, u najmanju ruku, sumnjiva stijena. Izbrojali su nam svaki korak, svaki kilogram i svaki živac. Ali ima se, neka broji kome je stalo. 

Eto zašto se Kuči i Vasojevići ne trgaju oko njega. Eto zašto ga pametni zaobilaze. Eto zašto mi nismo. I baš neka nismo.

Iskustvo za deset, ekipa za stopedeset. Ponavljati neću. Prepričavati i kititi, često i sočno. A da šta ću. 

Drugo jutro, ne nađosmo sir. Banda mačja, odnijela je bestraga. Ko ne pazi neka se navikne.

Može Kom. Vasojevićki. Ništa naoposlom. 

Ali nekad je naopačke baš taman. Na usponu magla, led; reže sjeverac po obrazima. Ja šutim i pravim se da mi nije ‘ladno. Dvojica se prave da im nisam spora. Druga dvojica se prave da vole da kopaju. Mikša se pravi da mu ne treba pomoći oko građevinskih radova. Sve go folirant. Ali znamo se. Folira i Vasojevićki da je loš dan za uspon. Fol neka vas dole, nemam vam danas ništa. Ali znamo se. Držao se dosta dobro, sve do pred vrh. Kad onda puče…Au! Puče tikva između noći i dana. Suncu puče film tako da nam je sijevnulo pred očima. Puče pogled tako da nam je od‌jeknulo u ušima. Puče veza sa svim kanalima i zapisima, ostade samo prenos uživo, slika ovd‌je i sad. Puče normalno i pjesma na vrhu a pucalo se i od smijeha. Oni odozdo su folirali da ne pucaju od ljubomore ali znamo se. 

E da, kad smo kod foliranata, da ne preskočim Maru. Folirant za deset. Sve kao, nije njena stvar, nije njen posao…A ovamo, ne znaš jel’ prije ona na vrata ili tanjir na sto. E jedino tu, za stolom, niko više i ne pokušava. Koga da isfoliraš da si nekad bolje jeo? Pa nismo d‌jeca, što nema smisla ne treba ni raditi. 

Mikša, šta ćemo ti, trebao si pomanje svega. 

Malo manje duše, malo manje Mare, malo manje planine. Sad ti je gotovo sijelo, nećeš nas se lako ratosiljati. Eto nas nazad prije nego odosmo. Ko ne pazi, neka se navikne. 

Kristina Jašić

Fotografije: Mirko Lučić, Vladeta Dragojević, Vladimir Kilibarda, Danko Karić