С Кома 

Увијек овако, не знам с које стране да приђем утисцима. У планини је лако, стазе су обиљежене, марка, марка и ето те. У глави, кроз сто чуда, буде ми тешко набасати на чистину и поставити ствари наопослом. А што и мора наопослом, као да је неко некад од тог наопослом баш и имао неке вајде. 

Комови први пут; мени. Момци своји на свом. Свако одмах за послом, ложи се ватра, гули се кртола, галами иза гласа. Масног брка, и да хоћемо, не можемо лагати да нисмо свраћали код Маре. Мара, домаћица каквих уријетко и све рјеђе има, газдује домаћинством и пуног срца, и нормално стола, дочекује госте. Свакога као да јој је род најрођенији. Ко је мислио да је пробао најбољу питу, нека размисли још једном и нека дође код Маре па нека каже. Слободно.

Код Микше окаснисмо, али ко зна Мару, а знају је сви, не може нам замјерити. Каква цика на доласку. Ко се ту коме није обрадовао. Рука руци, кућа брату. Прсти ватри, пас ципели. Ципела катанцу, лопов сиру. Поглед ширинама, непца сланинама. Ни за главу ни за реп, а све таман ђе треба.

Прво јутро нађосмо ципелу. Банда псећа, однио је комшији.

Може Ком. Средњи. 

Куд нас ђаво носи, да Бог сачува…

Успон гд‌је је узвик најтачнији опис. Ђаво нас однио а сам Бог вратио. Много би лакше човјеку без ђа’ола било, али и Богу би онда сваки дан исти био. Не треба му се ни мијешати у посао, зна он како је смислио. И хвала му што нас је припазио.

Шалу на страну, крушљива стијена, жив сипар. У најмању руку чудна сајла. Држи је, у најмању руку, сумњива стијена. Избројали су нам сваки корак, сваки килограм и сваки живац. Али има се, нека броји коме је стало. 

Ето зашто се Кучи и Васојевићи не тргају око њега. Ето зашто га паметни заобилазе. Ето зашто ми нисмо. И баш нека нисмо.

Искуство за десет, екипа за стопедесет. Понављати нећу. Препричавати и китити, често и сочно. А да шта ћу. 

Друго јутро, не нађосмо сир. Банда мачја, однијела је бестрага. Ко не пази нека се навикне.

Може Ком. Васојевићки. Ништа наопослом. 

Али некад је наопачке баш таман. На успону магла, лед; реже сјеверац по образима. Ја шутим и правим се да ми није ‘ладно. Двојица се праве да им нисам спора. Друга двојица се праве да воле да копају. Микша се прави да му не треба помоћи око грађевинских радова. Све го фолирант. Али знамо се. Фолира и Васојевићки да је лош дан за успон. Фол нека вас доле, немам вам данас ништа. Али знамо се. Држао се доста добро, све до пред врх. Кад онда пуче…Ау! Пуче тиква између ноћи и дана. Сунцу пуче филм тако да нам је сијевнуло пред очима. Пуче поглед тако да нам је од‌јекнуло у ушима. Пуче веза са свим каналима и записима, остаде само пренос уживо, слика овд‌је и сад. Пуче нормално и пјесма на врху а пуцало се и од смијеха. Они одоздо су фолирали да не пуцају од љубоморе али знамо се. 

Е да, кад смо код фолираната, да не прескочим Мару. Фолирант за десет. Све као, није њена ствар, није њен посао…А овамо, не знаш јел’ прије она на врата или тањир на сто. Е једино ту, за столом, нико више и не покушава. Кога да исфолираш да си некад боље јео? Па нисмо д‌јеца, што нема смисла не треба ни радити. 

Микша, шта ћемо ти, требао си помање свега. 

Мало мање душе, мало мање Маре, мало мање планине. Сад ти је готово сијело, нећеш нас се лако ратосиљати. Ето нас назад прије него одосмо. Ко не пази, нека се навикне. 

Кристина Јашић

Фотографије: Мирко Лучић, Владета Драгојевић, Владимир Килибарда, Данко Карић