18.04. 2010. недеља У 07.30 сати, нас 18 у групи креће према граничном прелазу Зубци. По уредном преласку границе са Херцег Новим, скрећемо лијево уским путем кроз село Крушевице да би се паркирали у селу Врбањ.
Сви са осмјехом јер се иде на Субру један од најљепших планинских врхова Орјенског масива , крећемо лагано ледничком долином до шумовитог подножја планине ђе се велике букве такмиче која је већа. Ту се одмарамо и прилагођавамо опрему јер се главни успон кроз срце планине мора наставити снијежним и леденим прекривачем. Успон се започиње веома опрезно да би се уходало пробијање залеђеног снијега те оставила стаза на који треба сви у групи да се ослоне и попењу овај захтјеван успон. По савладано првом дјелу слиједи одмор под самим стијенама које се надносе и до 300 метара изнад нас. Даље се крећемо бочно снијежном падином постижући лагано и висину да би пред крај падне савладали нимало лак успон кроз пролаз у стијенама назван „врата Субре“. Ту слиједи други планирани одмор да би се скупили , удахнули и дивили стијенама уграђеним у ово Божије ремек дијело и сваком дрвету које поносно расте у овим стијенама пркосећи земљиној тежи. Даље се крећемо уском стазом у стијени уз помоћ сајле која служи као сигурносни гелендер. Даље опет уз снијег и стијене, придржавајући се за дрвеће изашли на сам врх који досеже 1679 метара изнад мора. На врху срећемо групу планинара из Херцег Новог који су изашили са друге питомије стране. На врху окрепљење уз сланину, домаћи хљеб и сл, фотографисање и забиљешка у књизи посјетилаца, кратки договор како безбједно назад и повратак .
О доживљају и љепоти планине Субре тешко је дочарати ријечима па ћу ја покушати и овако
„ није лако , у сред напора кад хоћеш да ухватиш ваздуха, Субра те остави без даха“.
Да смо здраво!
Јанковић Александар Саша
0 коментара