Има ли игдје планине као што је Маганик? Ако се усудите и приђете овом успаваном каменом царству схватићете да је то нешто што никада не можете заборавити. Предио вриједан дивљења, доживљај који се памти, а у богатом фото албуму који прати овај текст видјећете о чему говорим.
Цијела једна вилица ”зубића” (нас шеснаест планинара) шкљоцнула је одлучно када се прошлог викенда упутила у овај крај код наших домаћина ПК Високогорци Црне Горе у Планинарски дом Ђатло (1325 мнв).
Неки од нас су стигли са кваром, не знајући да смо потрефили на право мјесто и код врсне докторке, наше мајке природе која се намјерила да нам промијени неке старе ”пломбе” и тако опорављене и ремонтоване врати нас кућама у Херцеговину да још дуго потрајемо. Ако Бог да.
А ако вас интересује гдје живи ова докторка, то вам је само срце Црне Горе, између кањона Зете, Мораче и Мртвице, и добро је чувају сви ти горштаци тамо горе. Нећете јој лако прићи.
Ово је предио оивичен шумовитим подножјем. Љути крш и околни разбацани катуни очараће вас на прву, а вијугави, уски колски пут води од моста Маљештак из кањона Мораче, преко Горњих Роваца и села Граница, прво асфалтом па онда макадамом до планинарског дома. Чиниће вам се као да нема краја том путовању, али све то вриједи труда и времена. У то ћемо се убрзо увјерити.
Новоизграђени планинарски дом и његови домаћини пружили су нам уточишпте и чекаоницу пред докторкином ординацијом. Сваког од нас дочекала је ракијица за дезинфекцију 😉 чај за умирење и чашица угодног разговора. Била је ово и својеврсна посјета како би се наздравило за усељење у планинарски дом гдје смо нашим домаћинима и прегаоцима који овај објекат саградише донијели симболичан поклон, једну квалитетну сјекиру да их дуго служи.
Од неколико тура које се могу реализовати овдје избор наших водича је пао на стазу која води јужном страном на Трештени врх (1980 мнв), а то је успон који је технички и кондиционо захтјеван. Вријеме нас је одлично послужило, вјетар олакшао успон и ублажио врелину касног августа, а ведро небо обећавало је лијеп дан.
Након првог дијела који смо савладали пјешачећи једном пречицом од дома кроз густу шуму, изашли смо на катуне Булатовића гдје смо одморили прије главног дијела успона. Увјерили смо се да су катуњани који ту издижу и бораве љети у ствари локалци који нас срдачно дочекаше, а касније у повратку и окријепише. Неки од нас наручили су сир, кајмак и мед да буду спремни у повратку за понијети кући. Врхунски квалитет ових производа нећете наћи по градовима.
Жељно настављамо даље, а терен је све суровији, прво кроз шуму лаганом стазом, а онда када се врата „ординације“ полако почеше отварати док чекамо да будемо прозвани ту схватите да сте још давно требали доћи на овај преглед и третман. Природа је заиста била издашна када су камени облици у питању. Марљиво је извајала стјеновите скулптуре свих облика. Свуда наоколо су вртаче, пукотине, шкрапе, ножеви и дубоке јаме, а дах највише одузима импозантни амфитеатар у коме се издижу и највиши Међеђи врх (2139 мнв), али и трагедијом обиљежени врх Бабин зуб (2117 мнв) на коме је тачно прије 50 година Јатова каравела, по лошем времену и магли, ударила у стијене и том приликом страдало свих 35 путника и седам чланова посаде. Наши домаћини високогорци и сви који то желе одају пошту страдалима организујући годишње успоне, а тако ће бити и овог септембра.
Треба напоменути да се на Трештени врх не препоручује излазак без искусног водича јер је стаза дјелимично маркирана, мада људски траг и логика поприлично помажу у сналажењу.
Трештени врх је у ствари вршни плато, а чине га камене куле између којих се налазе дубоке јаме „безданице“. Зато кретање по том платоу треба изводити крајње опрезно. А испод самог врха на неколико мјеста морате се помоћи рукама како би савладали стјеновите препреке. Дакле, погон на сва четири. Капљице зноја се котрљају по кожи сустижући једна другу, умор осваја, кољена клецају, али жеља за побједом над собом и властитим страховима све је већа како се ближимо врху.
И тако, један по један, сви смо били прозвани у ову несвакидашњу амбуланту и сви смо се очарали љепотом и ганули бригом наше докторке, а мене, ауторку ове приче, прозвала је посљедњу и посебно се посветила промјени моје „пломбе“, а на крају ме и охрабрила и на томе јој хвала. А велика хвала и њеним помоћницима, високогорцима водичима, нашим вилама и вилењацима,: Вери, Тањи, Ђаји и осталима који нас без иједне повреде и са пуно стрпљења проносаше овим врлетима. Дуго ће се причати у Херцеговини и о њиховом гостопримству и пажњи које нам указаше.
У повратку је једна група прискочила да гаси мунику која је тињала близу стазе, вјероватно погођена громом дан раније. Неки су потрошили све своје залихе воде да би је спасили. Надамо се да су успјели. Има наде за људски род 🙂
А до неке сљедеће посјете планинарским амбулантама – ДА СМО ЗДРАВО!
Ана Влатковић
Видео: Данко Карић
Фотографије: Нада Јововић, Сања Јоксовић, Милијана Милошевић, Славенко Вукасовић, Милош Влатковић, Мирко Лучић, , Горан Комар, Ненад Биговић, Миљан Миљановић и Игор Шкеро
0 коментара