Поход на „Подгоричке Алпе“

5-7 август 2011

Тамо гдје мало која нога крочи и гдје су небо и сунце ближи земљи разасути су неки чудни крајолици из којих је човјек побјегао трбухом за крухом да би пронашао обећану, „сигурнију“ егзистенцију. Сада се тај исти човјек стидљиво враћа, вапећи за миром и изгубљеном хармонијом коју само ту пронаћи може и коју је баш ту негдје давно и загубио.

Знамо да су такви предјели на Балкану многобројни, а све су бројније и чете природњака и планинара који бјежећи од заморне свакодневнице потрошачког друштва овдје проналазе све оно што полице у шопинг центрима и добро снабдјевеним супермаркетима никада не могу пружити. Заправо овдје ћете и побјећи од свега оног што 21. вијек подразумијева и као времепловом пребачени у друго вријеме и другачије околности долазите до закључка да вам баш овакав “трансфер“ и треба само што то не знате док не пробате. Планинари из Требиња су одавно осјетили сласт бијега ове врсте и радо организују праве „збјегове“ у природу. Тако је и група од петнаестак „побјегуља“ кренула из Требиња пут Подгорице у чувене Куче и придружила се скупини друштава из Црне Горе и Србије, те су већ у поподневним сатима, у петак, 5. августа у њедрима масива Жијевa распаковали своје шаторе и отпочели дружење. Повод је било јубиларно, десето по реду, окупљање планинара поред Букумирског језера у оквиру манифестације „Дани Горице“, у организацији ПК Горица из Подгорице.

Поздрављамо се са домаћинима, а слиједи и упознавање са већ пристиглим групицама планинара. Камп подижемо на удаљености 1 км од Букумирског језера. Сретни што смо побјегли пред врелином која нас је пратила од Херцеговине преко Подгорице, извлачимо из руксака дуге рукаве и довлачимо суво грање да заложимо ватру, јер нас је предвечерје већ почастило свјежином којој смо се тако радовали. Слиједи вечера, сијело поред ватре, те одлазак по воду до извора и коначно конак под небеским сводом у планинској ноћној тишини коју само повремено цијепају крикови птица негдје у даљини, рзање коња на сусједној ливади и лавеж торњака из оближњег катуна.

Зора брзо долази , али и одлази, остављајући трагове росе на шаторима, која увелико испарава са првим зрацима сунца, док се планинари окупљају подијељени у двије групе.Тако се око стотињак планинара запутило, једни пут Сурдупа (2184 мнв) и Штитана (2172мнв), а други према Магличу (2142 мнв). Касније сазнајемо да су неки одважнији из прве групе, њих петнаестак, самоиницијативно попели и трећи врх, по имену Пасјак, и тако искусили врло захтјеван и нимало наиван подухват освајања три врха заредом, међу којима је и овај посљедњи, по свему судећи најопаснији од свих који постоје у овом масиву. У групи која се упутила на нешто дужу али лакшу туру имали су прилику уживати у погледу на Рикавачко језеро, један од бисера овог масива.

Величанствени предио „Подгоричких Алпа“ са великим бројем импозантних врхова није популаран међу ходочасницима храмова природе онолико колико заслужује. Није ни близу посјећен као Дурмитор, а разлог нам није јасан. Зато су се љубитељи планина у Црној Гори претходних година добро потрудили и обиљежили и уредили велики број стаза, а добили су и подршку фонда из Аустрије у промоцији и штампању планинарског водича кроз Жијово који ће свим заљубљеницима високих гора приближити чињенице о овој интересантној дестинацији.

Учесници похода на врхове овог масива могли су се увјерити те суботе да су овдје глечери заиста „одрадили своје“. Вртаче, јаме, циркови, пећине, седла, клисуре и усјеци нашли су своје мјесто под овим небом на чијем своду се сјатило више од 20 врхова преко 2000 мнв. Смјештен међу кањонима Мале ријеке и Цијевне на граници са Албанијом, овај предио крије и неприступачне кањоне који нуде узбуђења слична оним као у доживљају кањона Невидио.

Обе групе успјешно су обавиле успоне и вратили су се у камп у вријеме ручка, свако са својим утисцима, гдје их је сачекао спремљен пасуљ и заслужени одмор. Варљиво планиснко сунце се потрудило да осим печата у планинарским књижицама подијели и препознатљиве жигове на лицимa и вратовима за планинаре који нису успјели да се заштите од његових пламених језичака.

Суботу поподне проводимо у одмору и лаганој шетњи до извора и Букумирског језера гдје користимо прилику да успут попричамо и са љубазним мјештанима. На помен да смо из Херцеговине још нам се више обрадоваше и уз обраћање са „браћо Херцеговци“ радо нам открише неке интересантне приче из катунског живота.

Катун је прољетиште, љетиште и јесениште за домаћине који гаје стоку и ту долазе из својих домова на нижим котама боравећи овдје само када зима сакрије своје канџе. Катуњани су обично изузетно гостољубиви људи који ће радо издвојити своје вријеме за посјетиоце и путнике намјернике, почастити вас кафом, ракијом, а од њих можете пазарити скоруп, сир, млијеко и остале домаће производе и успут сазнати све што вас интересује о планини, њеним тајнама, љепотама и опасностима, те историји ових крајева. Вриједност катуна је у њиховој једноставности и функционалности уз одсуство сваког комфора док је храна такође једноставна, али укусна и калорична, јер овдје се раде послови који траже снагу.

Ми смо се лијепо дружили са катуњанима у близини и користећи њихов извор сазнали смо какав је укус воде која по свим анализама носи титулу „прва класа“.

Осим старих катунских кућица чији кровови носе искрзале лимове разних боја, са малим прозорима и вратима, примјећујемо и неке примјере новоградње. На оближњем катуну прислоњена је нова кућа у изградњи, гдје радо борави њен власник, Раде Ивановић. Он је један од викендаша који се овдје радо враћа и улаже у своје родно мјесто. Показује нам свој пчелињак и све оно што га вуче да из Подгорице, гдје живи, често скокне у Куче. Нада се да ће и његова дјеца једног дана завољети ове врлети и схватити вриједност неискварене љепоте. Срећан је што у близини има извор и прстом показује на брда гдје неки катуњани муку муче топећи снијег како би имали воду за себе и стоку јер живе у безводним стијенама. Иако се нама чини лијеп, живот је овдје ипак суров.

Изглед катуна је понегдје модернизован тако да неријетко можете видјети да поред старе типичне катунске куће стоји подигнута нова, планинска колиба на спрат коју махом користе викендаши, сада настањени у градовима, потомци овдашњих сељана. Овдје долазе само у љепшем дијелу године, тј. када је пут проходан.

Оживљавање катуна у циљу развоја туризма и туристичке привреде значило би много ширем кругу како љубитеља природе тако и онима који желе дa се упознају са традиционалним начином живота наших предака, а највише повременим мјештанима који би у свему томе могли пронаћи и остварење своје егзистенције за којом су некад побјегли у градове. Мада, није ни овдје све тако савршено. Људи су, нарочито око пута и ливада и гдјегод им је згодно било, крчили и уништавали шумски покривач, претварајући га у голет. Зато хлада у самом кампу није било, што смо сви примјетили као недостатак.

Планинарима може бити интересантан и податак да овдје почиње и најатрактивнија пјешачка стаза у Црној Гори која је дуга 160 км и повезује Букумирско језеро у подгоричкој општини са Црним језером на Дурмитору. Они који крену овом стазом моћи ће да уживају у прекрасним предјелима Жијова,Комова, Бјеласице, Сињајевине, и Дурмитора. Ето идеје за једну од акција у календару за сљедећу, планинарску годину.

Недељу су организатори оставили свима да је искористе по својим жељама. За оне који су то хтјели организован је краћи успон на један од ближих и нижих врхова. Поједини су се упутили ка Рикавачком језеру, а већина нас из Требиња дан је провело поред Букумирског језера гдје смо уживали у чарима мирне, планинске воде.

Истог дана поподне, без велике журбе пакујемо ствари, спуштамо шаторе и крећемо пут Требиња. Успут одмарамо сладећи се малинама на обронцима планина које се лагано спуштају у долину Мораче, а тамо нас чека љетна врелина, којој смо макар за викенд утекли. Али нећемо очајавати што лијепи доживљаји брзо пролете јер биће тога још, само ДА СМО ЗДРАВО!

Извјештај саставила Ана Влатковић