Најљепши мјесец у години и добро расположена екипа „зубића“ били су ове топле јесење недеље сјајни састојци рецепта за планинарски падишпањ којим нас је природа Орјена обилато почастила, не траживши ништа заузврат за тај старински дезерт осим да је не повриједимо. Да јој не украдемо мир и спокој, да јој оставимо њену чистоћу нетакнутом и, ако јој се свидимо, да јој опет дођемо у госте. Ето, само то је тражила ова скромна домаћица.
Дан су обиљежили најљепши временски услови које смо могли призвати. Топло, али не превише. Сунчано, и то сасвим. Видљивост – поприлично добра. Шта још можете пожељети за почетак јесени!?
Као што каже опис на новој интернет страници нашег друштва, стаза према врху Кабо се препоручује свима који не знају одакле почети истраживати масив Орјена. Кренућете од Планинарског дома на Ублима, поред викендица на лијеву страну, преко ливада и пашњака, те макадамским путем. Убрзо пут улази у густу, борову шуму и ту почиње прави успон. У нека доба, тј. послије 500 метара, са макадама се одваја планинарска стаза удесно, на гребен, чијом ивицом безбједно, кроз шумарке, настављамо ка врховима који су наш данашњи циљ. Успут смо свратили и на један издвојен видиковац са кога се пружа лијеп поглед на околину Убала и Орјенска врхове и може се рећи да овдје завршава стаза за планинаре почетнике. Ако сте прошетали само до ове тачке, направили сте добар, први корак у својој планинарској каријери.
Ми настављамо даље, а у наставку већ прелазимо из лаке стазе ка средње тешкој и под самим врхом чак тешкој. Тај кршевити, стрми успон, дуг око 200 метара ускоро ће бити обезбијеђен сајлом, а то нас јако радује јер ће га онда моћи користити и мање искусни планинари. Након што смо савладали ту дионицу, услиједило је окрепљење на врху (1419 мнв), гањање једног гуштера да би га фотографисали, те сликање са заставом друштва и уживање у погледу на велико пространство нашег Орјена, врхове Црне Горе и острва у Далмацији.
Ту, наравно, није крај успона цијеле групе. Али за двоје наших чланова јесте и они се враћају назад због радних и школских обавеза. Шест нас осталих настављамо путешествије и убрзо прилазимо технички захтјевној стази дуж које треба бити изразито опрезан јер слиједи ломатање горе-доле по оштрим стијенама од којих су неке експониране. Стаза је лијепо обиљежена и овдје је савјет: само пратите маркације, пажљиво и полако се крећите, а ви вјештији додајте руку осталима и биће то очас посла успјешно савладана дионица. Тога смо се и ми држали и без икаквих проблема савладали тај дио. Послије тога „пјесма“. Искључили смо команде за појачан опрез и препустили се уживању уз травнате низбрдице и узбрдице тако да је и темпо кретања на тој сљедећој дионици ка Шишавцима био нешто бржи.
Али нисмо журили, јер природа Орјена је домаћица која није припремила само падишпањ. Гозба је била обилна и пажљиво сервирана на централном столу ове куће на Шишавцима, а трпезом су доминирали колачи од околних врхова, кифлице од стјеновитих громада, зељаница од борове шуме и меза од листова љековитих трава. Биле су ту и чачкалице од муника и есцајг од оборених грана. Каква гозба!?
У свим тим укусима и мирисима ове гастро – планинарске приче уживала је ова мала дружина. Захвални домаћици на укусној храни за душу полазимо из њеног дома, сити и напојени, испуњени, али и помало невесели јер приводимо крају ову нашу једнодневну авантуру. Радујемо се домаћој кафи у дому која као да је већ некако издалека опојно замирисала и истовремено уживамо силазећи идиличном шумском стазом која у супротном смјеру води на Јастребицу. Долазимо и до плоче која нас подсјећа да је то стаза посвећена Живадину Симићу, пиониру планинарства у нашем граду.
И тако, помало застајкујући, више ходајући, дан некако прође испуњен сакупљањем живописних сјећања и упијањем свих тих дарова мајке природе, а она, као и свака брижна мајка, спаковала је нешто хране и за понијети и тутнула нам сваком по завежљај под мишку. Да се нађе! И тако, док пишем ове редове, одлучих да одмотам свој замотуљак, јер некако опет огладних, кад оно тамо – свега помало, а понајвише неког слатка од милине које грије душу и кријепи срце саткано од сјећања, све док та живуљка звана човјек полако не смекша попут сунђера или у ствари, баш попут падишпања с почетка приче. А до неке сљедеће планинарске трпезе ДА СМО ЗДРАВО!
Ана Влатковић
Фотографије: Мирко Лучић, Мићо Милошевић и Игор Шкеро
Видео успона на Кабо из 2019. Игор Шкеро
0 коментара