Почети годину изласком на бљештаво планинско пространство Орјена? Може ли се пожељети угоднији и продуктивнији први дан Нове године? Проћи узану глечерску удолину Добри до, стијешњену стрминама Велике Јастребице – громадног била које ограђује плато Бијеле горе (презначајне за историју Требиња XIX вијека) и Бугање греде, високе степенице на предворју Великог кабла, највишег врха планине Орјен. Па се винути до крашке увале под оштрим крестама Мрамора који мене првенствено сјећа на древне Кешељевиће (катуниште у залеђу), одузимајући му несумњиву рељефну рекарактеристику крушљиве стијене, ма приписујући сјећање на невине жртве удесне 1941. Пред човјеком се на том високом горском прагу укаже простор карстификованог цирка који је за вирмског леденог доба, са висине, прихрањивао глечер који је преформирао удолину Доброг дола.
У мом дјетињству, било је много тврдог снијега у окнима и јамама у стијенама Прасе, плећате пречаге која снажном копчом везује високи Орјен и Вучји зуб. По њој је ходио Јосиф Панчић 1873. када је са Грахова искорачио на „стрми Орјен“. Али, Праса бијаше и мјесто транзита кријумчара дувана током XIX вијека. Збјегова требињских, превасходно зубачких, када пушкар Лука стиже из Новог у тегобној, ма неугасивој нади у слободу и нову зору.
Орјен и јесте од памтивјека представљао тачку неугасивог источног свијетла и његово име стиже од глагола oriri – излазак, чак рађање, јутарње свијетло, свијетло новог дана, свијетло са Истока. Гледам на његов масив из Попова поља, Билеће, Требиња, све мјеста која сијеку антички путеви и која запремају стара насеља. Од давнина, са тих рудинских простора посматран, он је симболизовао и јављао чистоту јутарњег свијетла.
Пролазак навише, из скровите увале под Мрамором, ка врхунцу Зуба? То је поступак испуњен планским сусретом са највишим чвориштем масива. Са главом скупине сабране у хаосу стварања у груду свијетла које могу емитовати само динарске горе.
Срећа је, и много је више од физичког савладавања Вучјег зуба, овакав излазак. Он је у основи посве медитативан и лишен физичког напора. Човјек се у њему успиње уз пругу свијетла које ја препознајем као свијетло са горе Тавор.
Горан Комар
Фотографије: Нада Дурсун, Владимир Килибарда, Мирко Лучић, Данко Карић, Горан Комар
0 коментара