„А зашто морамо да се вратимо кући?“ рече Матија, шестогодишњи дјечак, након тродневног боравка на Морачким планинама. Е мој Матија, то питање твоја тетка увијек поставља након планинарења на тако лијепим мјестима као што је ово. Јесте, морамо да се вратимо, ти у своје дјетињство, уљепшано овом авантуром, а ја у сурови свијет одраслих, оснажена добром енергијом за нека нова искушења.
Али хајде да видимо гдје је то овај дјечак пожелио остати бар још мало!
Елем, наше упознавање са овим нестварним предјелима почело је првог дана једног јулског викенда када смо пошли пут Никшића из врелине Требиња нас четверо одраслих и двоје малишана. Из Никшића смо изашли путем поред Жељезаре у правцу Жупе. Послушали смо упутства наших домаћина код којих смо намјеравали одсјести и нисмо слиједили апликације из „гугулице“ како они од шале зову претраживач гугл. Рекли су нам да се ослонимо на путоказе који су нас преко рудника боксита и катуна Бојовића Баре асфалтним и нешто ужим путем довели у пространу долину Лукавице. Ту кад смо помолили и угледали непрегледне ливаде пуне оцвалог кантариона, хајдучке траве и разноврсног пољског цвијећа, оивичене зидовима Великог и Малог Журима, само смо се нијемо погледали и развукли осмијехе од ува до ува. Одушевљење и изненађеност су се заједно уселили у наше мисли и осјећања и једна изванредна прича је могла да почне.
У Бојовића Барама пут се одвајао удесно и остало је још неких 5 километара вожње однедавно асфалтираним путем кроз удолине и чистине са само пар дрвећа до Капетановог језера (1650 мнв). Ту је на обали смјештен и Капетанов конак, катун и домаћинство породице Булатовић у коме смо одсјели. Гостопримство Горана, Ане и малене Сташе (8) било је толико топло и пуно пажње и бриге за сваког госта, толико великодушно да пожелите увијек бити окружени таквим људима. С њима смо кликнули на прву. Са нама су подијелили и пуно корисних савјета о томе како квалитетно и безбједно провести вријеме на овој локацији. У њиховој коноби са погледом на језеро служили су нам и укусна јела спремљена по традиционалним рецептима овог краја, а смјестили су нас у бунгалове са чијих прозора у свјежа јутра можете посматрати крда коња што тихују ливадама и стада оваца како се жедни стропоштавају низ падине до језера, вапећи за водом.
Прича за велике
Милош и ја смо други дан поранили и у зору се упутили на кружну туру макадамом у правцу врха Ластва. Ипак, циљ нам је био врх Мали Журим, те смо убрзо скренули улијево на вјероватно једину свјеже маркирану козју стазу. Терен је прегледан и са мало логике можете се лако орјентисати, пратећи трагове стада. Јутро је ведро, а мир који влада међу обронцима планинских врхова одмара наша чула. Морачке планине су једнако лијепе и раскошне као Дурмитор и неке друге „извиканије“ планине, али овдје нећете срести ни близу толико планинара као тамо. Стекенете осјећај као да је свевишњи одлучио поклонити само вама овај чудесни, скривени свијет. Имате планину само за себе. Баш кад сам то помислила недалеко од нас пројурио је уплашени зец и нестао у бојама зелено-жутих падина.
Када смо стигли у подножје Малог Журима маркација се изгубила, али смо застали и пажљивим посматрањем убрзо уочили фарбу црвено бијелог круга и стрелицу на сјеверној стијени. Испоставило се да је то тај експонирани детаљ о коме смо читали. Уз мало опреза и добре концентрације савладали смо кратку дионицу користећи и руке и ноге и ускоро смо били на самом врху на 1962 мнв. А горе – тајац. Занијемили смо од спектаклa који су приредили добра видљивост и ведар дан. Уживали смо у погледу на Велики Журим, Боровник, Трештени и Међеђи врх, Штит, Ластву, Заградац, Војник, Боботов кук на хоризонту и Баре Бојовића у самом подножју с јужне стране.
Опрезно се спуштамо преко сипара до подножја на другу страну, а тамо се назиру стари, порушени катуни. Успут наилазимо и на једног катуњанина како цијепа дрва испред трошне куће и питамо га који је најлакши пут до Мале Лукавице и тамошње цркве. Након детаљних упутстава тај добри човјек нам се извињава што нема времена да нас сврати и угости јер има пуно посла. Послушали смо савјет и стигли до цркве Св. Илије. Након 6 сати хода и пређених нешто више од 13 километара, те савладаних 700 м успона завршавамо круг и враћамо се на Капетаново језеро, нашу почетну тачку.
Прича за малишане
Исти дан на Капетановом језеру, након игре и вожње бициклима, чекали су нас Искра (8 година) и Матија (6 година), спремни за своју прву озбиљнију планинарску причу у друштву маме, тате, тетка и тетке. Након кратког одмора упутили смо се ка још једном горском оку, Манитом језеру (1773 мнв). Опет пратимо трагове стада, без маркација и по упутствима наших домаћина лако налазимо прави пут. Стаза је једним дијелом травната, затим земљана, а онда и каменита, преко сипара. Укупно прелазимо 4 километра до циља и назад. Тура траје два ипо сата „дјечијим“ темпом, уз неколико пауза, а савладани успон је 250 м. Све је то идеално за планинарске почетке. Клинци су добро расположени, све им је занимљиво, а најинтересантније им је било када су загазили стопалима у Манито језеро и просто „поманитали“ од среће, мутећи кристално чисту воду. Завршили смо туру уз залазак сунца са погледом на Капетаново језеро пратећи лет параглајдера који се одважио винути у небо изнад овог лијепог крајолика.
Астро фото авантура, вожња бициклом и друге активности
Осим планинарења нашло се времена и за посматрање звијезда, а за ту активност имали смо идеалне временске услове. Гледајући ноћно небо на оваквом мјесту схватите колико су ови људи у сваком смислу ближе Богу.
Славенко и Милош користе посљедњи дан боравка овдје, недељу ујутро, да се провозају бициклима и загрију фотоапарате на свим оним мјестима која одузимају дах. Уз овај извјештај погледајте и албум у коме су најљепши од тих снимака.
Иако је овај крај права забит, ту смо се у недељу обрадовали када смо срели наше „зубиће“, Марка, Милијану, Весну, Анкицу и остале који су дошли овдје на један дан и добро га искористили пењући више врхова.
Завршавамо наш боравак уживајући поред језера у „дигиталном детоксу“, без струје, телефона и сигнала мобилне телефоније. Још само пар сати смо ту и стиже крај свих ових прича за велике и мале. Дјеца се играју у друштву осмогодишње домаћице Сташе, правећи склониште, те запиткују да ли стварно морамо баш данас вратити се кући. Јер распуст је – вријеме када је Капетаново језеро живо. Можда чак и превише живо откад је „дошао“ асфалт, а са њим и много више људи него прије. Надамо се да ће катуњани одбранити ову красоту од масовног туризма и сачувати сјај свог драгуља. А дјеца нека долазе у што већем броју. Да упознају и заволе живот својих предака и да ови чаробни предјели не падну у заборав. А до неког сљедећег „незаборава“ ДА СМО ЗДРАВО!
Ана Влатковић
Видео: Славенко Вукасовић
Сет фотографија: Славенко Вукасовић
Сет фотографија: Ана и Милош Влатковић
0 коментара