У календару активности ПД „Вучји зуб“ из Требиња, други викенд октобра резервисан је за традиционалну акцију „Успон на Вучји зуб и врхове Орјена“. Акција траје три дана, а обухвата успон на врхове масива Орјена уз обавезан успон на Вучји зуб (1805), врх по коме је друштво добило име.
Претходне три године вријеме није ишло планинарима на руку, због лоших временских прилика – киша и атмосферских пражњења, план акције је мијењан а стазе скраћиване. Припремајући овогодишњу акцију ослушкивале су се временске прогнозе, а све је оптимисички указивало да наступа михољско љето у правом значењу тих ријечи.
На овогодишњој манифестацији одржаној од 10. до 12. октобра учешће је узело више од сто планинара из двадесет друштава са подручја бивше Југославије, осим из Македоније (ово им служи као позивница!). Први су пристигли планинари из Војводине и већ у петак испели највиши врх Орјена – Зубачки кабао (1894). У поподневним и вечерњим сатима у петак пристигли су и други учесници и смјестили се у планинарском и извиђачком дому у селу Тули. Велики број на ову акцију долази годинама, а радује чињеница да је било гостију – друштава који на овој манифестацији учествују први пут (Тузла, Дубровник, Источно Сарајево, Брчко, Мостар… ).
Зависно од физичких способности и склоности, домаћини су учесницима ставили на располагање три добро уређене стазе – лаку: Убла – Пирина пољана – Добри до – Ледена пећина и назад; средње тешку: Убла – Растијеш до – Велика Јастребица – Добри до – Убла и тешку: Убла – Растијеш до – Велика Јастребица – Вучји зуб – Добри до – Убла.
У суботу ујутро организован је превоз до излетишта Убла (1020), одакле се полази на успон. Са старта је кренуло стотинак планинара узраста од 7 до 77 година… не, исправка – у овом случају од 9 мјесеци до 80 година! Најмлађи учесник – Јаков Ђајић (Високогорци Црне Горе), има тек девет мјесеци, знатижељно посматра масу око себе из удобне носиљке на леђима оца Александра; најстарији учесник је Бошко Илинчић из Сомбора – 80 година.
Посебан печат овогодишњој манифестацији дао је долазак драгог госта из Словеније – Милана Симића; сина Живадина Симића, – утемељивача некад највећег требињског колектива – Индустријe алата Требиње и пионира организованог планинарења на овим подручјима. Од прије двије године, стаза која води до највећег врха Орјена на подручју Херцеговине – Велике Јастребице (1865), носи његово име.
Након двадесетак минута лаганог хода и благог успона, група долази до Растијеш дола, одакле се скреће за Велику Јастребицу. Десетак учесника се одваја и наставља ка Пириној опљани и Добром долу, остали скрећу лијево и настављају Стазом Живадина Симића. Стаза се стрмо успиње вијугајући кроз густу букову шуму, коју постепено замјењују четинари – борови и мунике – орјенски ендем. После нешто више од сат хода, стаза избија се на чистину и до врха – отприлике осамдесет минута – води самим гребеном Јастребице.
Колона се отегла и, после нешто више од три сата, сви учесници, укупно 85 планинара, су пристигли на врх. Слиједи одмор, окрепљење, уживање у правом љетњем дану, прекрасаном видику – као на длану види се већи дио Орјена, Ловћен, Бјеласница, Леотар, али и удаљени врхови у Црној Гори, Херцеговини и Хрватској, море као надохват руке, далматинска острва; шкљоцање фотоапарата, уписивање у свеску посјета, заједничко фотографисање са земље и из ваздуха. Оба напријед поменута учесника – настарији и најмлађи – су савладали успон – мали Јаков блажено дремуцка у носиљци, а имао би чиме да се похвали – још са седам мјесеци је освојио доста веће врхове – Власуљу (2336) и Пруташ (2393)!!!
Након четрдесетак минута на врху, неколико учесника се враћа ка Ублима истим путем, док остали продужавају гребеном ка Вучјем зубу. После петнаестак минута раздвајање – једна група силази засад немаркираном стазом у Пирину пољану, гдје су домаћини спремили чај и колаче. Друга група наставља према Вучјем зубу изузетно атрактивном али и захтјевном стазом. Стаза дијелом пролази кроз Кршељев мрамор – крашки предио који ваљда само Херцеговина може да изњедри – као нож оштре стијене, провалије, шкрапе, експониране стијене…довољно је рећи да се тих 2,5 километара прелази за око два сата. Након краћег задржавања на Вучјем зубу (педесетак планинара, за овакву тежину стазе рекордан број), фотографисања, уписа у књигу утисака, група силази у Добри до (1303) и наставља ка Пириној пољани, одакле се након освјежења скупа са планинарима из прве групе враћа на Убла.
По повратку на Тули слиједи ручак, и овај пут су чланови Одреда извиђача Требиње припремили војнички пасуљ; ове године, по свим оцјенама, за нијансу бољи од прошлогодишњег, који је по свим оцјенам, „био најбољи на свијету“!!!
Послије ручка одмор (и пас легне док се ручак слегне!!!); навече – печаћење књижица, подјела захвалница учесницима и свима који су помогли организацију и забава уз музику уживо до касних сати.
Недеља је резервисана за активности по избору – успон на неки од врхова, обилазак Требиња и околине и слично.У поподневним сатима – паковање опреме и повратак кућама. На крају, уз жељу да се опет видимо, завршавамо овај извјештај традиционалним поздравом требињских „зубића“ – ДА СМО ЗДРАВO
Извјештај саставио: Мирослав Ковачевић
0 коментара