Много и често сам размишљала о сцени из легендарне серије „Ђекна још није умрла а ка’ ће, не знамо„ када се Љепосава и Радосав чуде туристима који долазе у њихов крај да би уживали у природним љепотама. Тада Љепосава мудро и саркастично закључује да је најљепша природна љепота „имати чесму у кућу“. Увијек ме и изнова та сцена насмије и уозбиљи у исти мах. Јер чињеница је да живот не мази све те ријетке људе који су остали по задњим чукама нама омиљених локација. И док ја само понекад искочим из своје зоне комфора и вијајући по врлетима кренем да се ишчуђавам красотама свих тих забачених крајева, тамо заборављене, мигају неке снажне руке, отврдле од напорне кошевине и свакодневне муже, а зебу уморне ноге, ојачале од хода за многобројном стоком по оваквом и онаквом времену.
Али ево нас, август је, а ми опет на Морачким планинама. О да, „навукли смо се“ и већ сада је јасно нашим домаћинима Булатовићима у домаћинству „Капетанов конак“ да ће се тешко ријешити двојца Милош и Ана. Али наше ишчуђавање и одушевљавање није баш најјасније једном фином човјеку и чобанину, Весу Томићу, кога срећемо под Капом Морачком како чува стадо од стотињак оваца. Док грли и мази свјеже ошишану овчицу Драгану, објашњава нам да му је баш она мезимица. Говори нам да је поцрнио од јаког планинског сунца и шали се да је сада црн као чоколада, а његове испуцале боре и смијалице невјешто прикривају скромност, једноставност и помиреност са свијетом у коме живи. С обзиром да у овом дијелу планине маркација нема, Весо нам несебично помаже појашњавајући којим правцем је најбоље попети врх Заградац, а његова испружена рука са упереним кажипрстом почиње да шара путању по каменито-травнатим падинама Капе Морачке.
Успон на Заградац (2217 мнв) није нам тешко пао. Започели смо га од Капетановог језера (1678 мнв) јер смо хтјели прошетати макадамском дионицом коју поједини прекраћују вожњом теренцима до заравни према катуну Долови и тако укупни успон од око 750 м са денивелацијом скрате за 200 м. Напредујући уз Капу након сваких десетак минута хода ми смо се присјећали Весових упутстава, помагали треком и вијећали куда и како. Размишљајући о путањи заборављали смо на умор. Срећом све је било логично, а пратио нас је јак и свјеж вјетар док смо на себи имали два слоја одјеће. Савладали смо неколико стрмих дионица без већих проблема, а најзанимљивији дио нам је био када смо пролазили испод огромне камене полице и надстрешнице због које овај гребен вјероватно и зову капом. А управо она и главу вам чува јер се ту можете склонити „баш под капу“ у случају невремена.
На самом врху се кратко задржавамо и једва успијевамо направити фотку са заставом. Jаки удари вјетра нас у налетима ометају. Покушавамо бар мало уживати у погледу на све стране јер горе је један од најљепших које смо до сада искусили. Можда је најбоље да набројим шта све нисмо видјели са овог врха. Пуно ће ми бити лакше. Рецимо, нисмо видјели Ловћен, ни Прекорницу, a све остало је било на длану, попут долине тек рођене Мораче. А на вама је само да се препустите ужитку. Врх је травнат, простран и безбједан. Ту је и планинарска кутија.
Силазак је био пуно лакши од успона. Ипак, потребан је опрез, нарочито на стрмим, благо експонираним дионицама и ако је влажна трава, што није био случај овај пут. У повратку се дивимо падинама и удолинама испод Заградца а оне нас уз тотално одсуство шуме највише подсјећају на површину Мјесеца. У подножју су и стари, запуштени катуни и управо они шапућу о времену када је овдје издизало и по 50 домаћинстава по Весовој причи. Сада их можемо избројати на прсте једне руке. Успут додајемо покоји мањи или већи камен и утврђујемо пирамидице на лако уочљивим стијенама како би неки сљедећи путници намјерници лакше пронашли стазу и стигли до врха.
И док Љепосава још увијек сања о чесми у кући, неће јој поћи за руком да нам омрзне крајеве попут Морачких планина, јер ту станују мир, спокој и оно исконско у нама које се пробуди сваки пут када се вратимо стазама предака. И да никад не заборавимо њихов тежачки живот у коме је упркос свему неиздрживом било пуно лакше пронаћи смисао у односу на све оно чему данас свједочимо у нашим ушушканим урбаним свакодневницама. А до неке сљедеће атрактивне дестинације којој ћемо рећи ”Капа доле!” ДА СМО ЗДРАВО!
Ана Влатковић
0 коментара