Само на планинарењу дозволим себи један риједак луксуз – да потпуно испразним и очистим главу. А глава, греота, иначе зврндава као рој инсеката, ненавикла на ширину и простор, тражи од подсвијести да јој баци штагод да жвакне. Подсвијест исто није баш најрасположенија за неки тежачки подухват, па да је се трси, пошаље ми брзински у ухо неку мелодију чији текст одговара ситуацији. Моменат кад освијестим шта пјевушим у глави увијек ми буде много смијешан. Хватала сам себе са свим и свачим, од Узбрдо је, мене боле ноне и Ко ће руку да ти да па надаље. Нећемо се наравно бавити психоанализом, али морала сам да објасним како је Обојени програм једногласном одлуком свих нивоа свијести добио концесију над овим путовањем. И није ми било смијешно него баш таман.
Кад се неко нечем добром нада, и вулкан га испоштује. Пусти га да се цијели дан пентра, диви, игра и ужива. Још се малчице и накашље, чисто да демонстрира големи капацитет својих подземиних плућа. Кад се неко нечем добром нада, све се намјести. Све се може и све има смисла.
Правила су овдје тако стара, зашто морам њима да се клањам
Правила је неко некад смислио, и свака му част, с намјером да поправи људе. Није рачунао, по свој прилици, на то да намјера и исход, често, чим завежу пертле, крену свако својим путем. Затекну се на крају, зачуђени, на мјестима толико удаљеним да, и када би жељели, не би једно друго могли ни дозвати, а камоли поново се срести.
Има тако неких правила која те напросто тјерају да их ставиш преко кољена и савијеш као перец. Рецимо, старо правило не дувај вулкану за врат. Или не пливај мимо бова. Па не разговарај са непознатима, не једи свашта… Да не причам више, безбели смо пуну врећу переца испресавијали. Мирише ми још њихова хрскава корица посута сољу Јонског мора на узбуђење, сумпор и мерак.
Будимо поштени, да није переца, човјек би вазда био гладан. Лако ћемо сад опет по раштану и сланини – све је ствар мјере и равнотеже.
Није важно, причај ми о срећи, нешто лепо као чоколада
Срећа је као мало дијете, воли да је у центру пажње и да се о њој прича. Да је свуда водиш и носиш на раменима. На Сицилији, нарочито тамо докле је Етна добацила, почетак и крај су у сталној дихотомији и срећа има неку нарочиту димензију. Начин на који коријење скупља растресити вулкански пијесак у мале хумке које се временом умреже и простру тепих којим се живот уз фанфаре поново враћа, на врло упечатљив начин прича причу о грчевитој потреби за радошћу, растом и животом.
Свака част Етни, али лако је срушити. Поново се родити, бујати, славити и мирисати, а све у сјенци прећутне спознаје о коначности и непредвидивости, то је оно што ту земљу чини великом. Толики освајачи, потреси и разарања, и народ који траје и живи дар свог скупо плаћеног културног насљеђа. Сицилијом су столовали Феничани, Картагињани, Грци, Римљани, Византија, Арапи, Нормани, Шпанци, Аустрија, Британија…можда још понеко, али мало ли је. По сто грама мудрости од сваке цивилизације па на сав претек. Ако смо и ми нешто мало научили, онда је то да је срећа у свему, у сладоледу, у вјетру, у пуном стомаку, у тлу под ногама. И да је никад не треба заборављати, да се не наљути и, не дај, Боже, не заборави она нас.
Овај пут је породично стабло мали простор који тако волим
Нормално да су различити од нас. Ситни су и тамнопути и живе на острву. Све остало, некако ме подсјећа на Херцеговину. Истина, камен им је шупаљ и црн, добар за омекшавање стопала (наш безбели не омекшава ништа до воље) али некако, на крајњем југу, близу мора, са покојом шкртом планином, и Херцеговина дође као неко острво, изолована и далека а опет отворена и блиска. Народ, љут и гласан на прву али мек и срдачан. Узгаја вино и пије ракију лозовачу. Уважава рибу, али преферира месо. Галами и псује. Дочекује и испраћа.
Старих на улици готово да и нема. Могло би то значити двије ствари: да се ,с годинама, све више радују кућном прагу, или да се све мање миле здравственом систему. Нисам их срела па их нисам ни питала. Све је хаотично а опет тече. Саобраћајних правила нема, али нема ни проблема. Реда вожње нема али ипак се стиже куд се намјерило. Причека се, пропусти се, ако мора, може се и загаламити, али иде то.
Пијаца је већ нешто посебно. Научила сам да глагол „аббанниари“ на сицилијнском дијалекту (осталим Италијанима потуно неразумљивом) означава посебан начин на који се тамошњи трговци надмећу и привлаче муштерије својим тезгама. Да будем искрена, више ми је све то личило на концерт уличних забављача него на мјесто трговине. Посебне технике, гласови и фразе, како су ми објаснили, преносе се са кољена на кољено и та карактеристична мелодичност и жељезна посвећеност те заиста вуку и држе у неком полухипнотисаном стању испред сабљарки, хоботница и гамбора чак и ако немаш ни најмању намјеру да их купиш.
И тамо, некако не можеш да не помислиш на своје. На наше хаосе, на наше ракије, на наше старе. На нашој пијаци нешто су суптилнији, али технике су у основи сличне, а боје, у складу са поднебљем, једнако интензивне. Породица је и код њих и код нас и даље лични простор који се чува, воли и из ког, и кад идеш, никад га заиста не напушташ, и увијек му се, без обзира на све, радостан изнутра враћаш.
Све је спремно, то је моја снага, нежни људи различитих страна
И кад не изгледају најњежније, и кад су гласни и прашњави, изгорени и уморни. И кад су шмрцави и кад су спори. И кад нису храбри. И кад нису смислили. Кад су смислили поготово тад. И кад се не осврћу, и кад те не питају. И кад се покрију по глави и неће да знају. И кад се загицају и неће да стану. И кад су велики и кад су мали.
Шта смо једни без других и шта нам вриједи пут и успон и подвиг и вечера и прича? Шта вриједи лаву што је лав ако нема миша да му извади трн из шапе? Шта вриједи мишу сир ако нема лава да га чува од мачка? А и без мачка је безвезе ако ћемо право.
Да не заборављамо на срећу и да будимо једни другима добри! И да смо здраво! Па јел’?!
Кристина Јашић
Фотографије: Мирко Лучић, Данко Карић
Видео: Данко Карић
0 коментара