Орјенски врх Штировник (1651 мнв) оставио је на нас утисак изолованог и отуђеног одметника који је силом прилика морао одиграти улогу домаћина петочланој групи планинара „Вучјег зуба“. Банули смо му ненајављени тог топлог септембарског дана и тако притјеран уз зид он нам је показао своју пријеку нарав, али и чисту душу.
Домаћинство над којим Штировник бдије је класични љути крш са свим типичним карактеристикама о којима је много писано на овој интернет страници. Оно што га одваја од осталих врхова је свеска утисака у металној кутији са тек неколико попуњених страница. Ту су своја слова уписали ријетки који су посјетили овог виталног старца, скамењеног метузалема који живи сам, али себи довољан.
Сваког јутра овог чичу буди мирис Јадрана и по ведром дану он ужива у погледу на тамо нека Елафитска острва, поздравља своје комшијске врхове и огољене мунике. Не осврће се тај на дјелиће „урбане“ Херцеговине, требињска насеља Винограде и Горицу који се једини јасно виде из његове перспективе, нити на грандиозну брану Гранчарево и језеро иза ње. А и зашто би рушио свој мир дивећи се достигнућима људског рода!? Њему је и више него довољно ово царство у коме проводи безбрижне миленијуме. Чини се да смо му ми само засметали.
И не би нас зачудило да је овај делија, с времена на вријеме, намјерно са литица искашљавао снажне лавине које су покренуле одроне, а којих смо се нагледали и напрелазили на путу ка његовом дому, и то само да би људима замео свој траг. И сигурно су му муње савезнице помогле да спали покоје дрво са црвено-бијелим кругом. Па ипак, попадале и огарављене, ове букве нису сакриле све те нама драгоцјене мрвице од Ивице и Марице, тако да Штировник није успио у свом науму да нам поквари све претходне па ни овај поход.
По свему судећи, наш домаћин би заиста могао бити неки човјекомрзац. Овакав став му нећемо узети за зло и штавише, можемо схватити то као његову беспријекорну врлину, нарочито када успут угледасмо пластичне боце, конзерве и остало смеће, трагове дрвосјеча којима планина „доноси хљеб“. Иронија је што смо се управо прије тог призора шалили како би било згодно неко шипражје кроз које смо се провлачили назвати „поље прутова за дјецу“. Сада када боље размислим, боље би било све те прутове намијенити одраслима, без размишљања.
Не чудимо се гнијеву планине и гробљу букви које је остало као опомена на њену ћудљиву нарав. Јер заиста, несагледива је спознаја о томе колико љепоте, али и сурове, разорне моћи лежи у тајнама природе.
Кад је већ ријеч о опасностима, ми смо се успут забављали и стратегијом коју ћемо примјенити у случају сусрета са мрким медвједом, с обзиром на то да смо прелазили преко његове територије, гдје су приликом неких претходних успона виђени трагови овог сваштоједа. Чак је било помена о патентирању једне направе која би нам помогла да га заплашимо уколико се покаже да је агресиван, што је на срећу свих планинара веома риједак случај.
И док човјек размишља о једној, неријетко сасвим занемари могућност неке друге опасности. На удаљености од само једног метра од стазе, у трулој, обореној букви, савио се у једну гуту цијели батаљон од неколико стотина пчела. Ни на крај памети нам није било да их загледамо и пребројавамо, те смо одлучили да се што прије удаљимо од те вриједне, али вјероватно љуте и синхронизоване дружине. Боље да не помишљамо шта би било да је неко од нас којим случајем спустио руку или угазио у ову вибрирајућу смјесу. Ту нам сковани план за сусрет са мрким медвједом сигурно не би помогао.
Због оваквих, непредвидљивих прилика, у природи би било идеално остати невидљив и непримјетан онда када то пожелимо. Али, ех, када би то било могуће и изводљиво! Мада, некима је та привилегија и подарена и то бесповратно. Једна усамљена буква изнад стазе је толико пригрлила камењар испод себе да смо је једва примјетили и због боје коју је попримила додјелисмо јој титулу буква –камелеон. Неке нису имале толико среће, па су чак зарадиле и издалека видљиву израслину која их је заувијек обиљежила и донијела им надимак тумор-буква.
Штировник се успут забављао правећи нам довитљиве смицалице. Чак се потрудио да маркира он нас, а можда смо му на крају били и симпатични када је схватио да му нисмо непријатељи. Тако смо се, ушавши у поље неке чудне, паперјасте, високе стабљике, oгрнули бијелим перцима и тако накинђурени кренули даље. Пошто нико од нас није страсни познавалац свих травчица, остаје за сада непознато која нас је то биљка тако смјело засула својим благословом.
Трочасовни успон и једнако дуг спуст нису нам били напорни. Без проблема и дужих пауза грабили смо незахтјевном стазом, прво кроз шуму, а касније задњим и краћим дијелом по голетима. Лампица за опрез палила се само у пар наврата, и то када смо прелазили већ поменуту дионицу гдје је лавина одронила читаву падину којој та позиција сигурно није коначно одредиште. На краћем потезу смо одрадили одпењавање, а преостали комад те септембарске шетње је углавном прошао скоро као тура са ознаком „лака“.
Времена је било и за брање гљива, сакупљање плодова шипурка, мајчине душице, вријеска. А на крају и за чишћење грања дуж новооткривене бициклистичке стазе присамим Ублима која би могла послужити као локација за трку попут оне у Жакову, само што овој новој идеји тек треба смислити назив и дати крила. Како кажу наши бициклисти, стаза је одлична, довољно широка, понегдје и са већим нагибом у пуним кривинама, скривена у хладовини крошњи и прекривена остацима лишћа.
Тако нас је Штировник испратио и оставио тачно код стуба зарасле, неупотребљиве жичаре, која се указала као први праг „цивилизације“, а ми му захваљујемо на необичном гостопримству уз наш традиционални поздрав
„ Да смо здраво!“
Извјештај саставила: Ана Влатковић
0 коментара