Кад год кога од нас који смо један дио живота провели у Херцеговини први сумрак затекне на путу низ Гљиву, најчешће у повратку из Билеће, врло је вјероватно да ће нас начичакне свјетиљке у подножју, као окамењени фењери скотрљани с Леотара, подсјетити колико се само величанствених призора налази човјеку право пред носом. Чим ноћ прогута и посљедње дамаре свјетла, звијезде се разаспу и чини се да су свјетиљке нашег града само блиједи, приземни одраз небеског свода. Међутим, очигледно ипак довољно импресиван. Тако бива увече. Јутро је, као сушта супротност, многоструко свјежије, будније, лакше, јер и сунце живо и орно хрли у нови дан и за собом оставља само златне трагове.
Ми на томе путу, у недјељу ујутро, сањиви поглед нисмо одвајали од свјетлости која се тек помаљала. Једина разлика је у томе што смо се пели. Ми, мислим на близу 20-ак Зубића који су пошли према Билећи. A Билећа сама по себи кaо да је остала једним својим дијелом заглављена у прошлом вијеку, а другим закорачила у ово модерно вријеме и сада је само питање која ће од те двије стране превагнути.
Пошли смо, прецизније речено, према планини Баби са највећим врхом Ђедом на 1735м. Могли бисмо се слободно опкладити да нигдје на свијету нема тако атипичног споја у називу планине и њеног највишег врха. А прича каже да је двоје стараца хитајући да побјегне од тешке студени ту побјегло у смрт, јер их је хладноћа оковала. Отуда их ваљда и данас заједно помињемо.
Док смо корачали ка планинарској стази вјетар је почео фијукати на све стране. Ајде што је вјетар, него што је ваздух до зла Бога био хладан, па ледио прсте, образе, нос и свако незаштићено мјесто на тијелу. А тек локве, људи моји, да се неко у тој муци заобилажења блатњавих барица, које више и нису биле барице, него језерца, сјетио да их броји ко зна докле би стигао. Првих 7 километара прошло је тако у изналажењу што ефикаснијих начина да се блато и роса избјегну да бисмо након тога набасали на први извор. Знаменити извор Коритник на који су долазили сељани са својом стоком стоји као доказ да живот опстаје упркос неминовности времена које га нагриза. Колико се само људи прије нас наднијело над ту воду и испружило руке да се освјежи. Они некад у калошама, ми данас у гојзерицама, они с торбом која се ручно ткала носећи кукурузног хљеба и сира, ми с шареним торбама, шушкавцем, слаткишима и чиме све не. Тако… можда кад идемо у планиниу ипак не идемо изнова, већ се само враћамо тамо гдје одавно припадамо. Како је одмицала та кружна тура понудила нам је дугачке, широке ливаде и понегдје усамљени камен. Понудила нам је шуме букве и јеле, гранчице пуне шипурака. Поглед нам се лијепио за чисто, плаво небо на сјеверној страни. Видјело се Гацко и Невесиње, Леотар, Мала и Велика Јастребица, Волујак. Успут смо наишли на мале трагове срне и мало веће медвједа, неколико катуна и извора хладне, исцјељујуће планинске воде. Од свих призора најбрижљивије очувано су дјеловале уске стазе које су се провлачиле кроз густо лишће, а доживљај не би био какав јесте да се боје на крају нису стопиле и разлиле у јарко црвене, жуте и вјечито зелене листове. Све је играло неким својим ритмом и готово сигурно само на оваквим мјестима јесен има свој смисао и сопствене мале радости. Газили смо напријед и на крају збројили 28 колометара. Километара знате чега – чаврљања, грицкања, премишљања, испитивања, преиспитивања, смијања, фоткања, сретања себе и других. Кад смо се на циљу враћали оним путем с почетка ове приче сунце се лагано гасило. Изашло, звијерало, испратило нам кораке и пошло заједно с нама. До неког новог буђења… Да смо здраво!
Хелена Брајић
Фото: Брано Јанковић, Мићо Милошевић, Радош Табаковић, Марко Мркаић
0 коментара