У јулу 2018. године нас троје (Милијана, Милош и ја) смо приуштили себи вожњу музејско – туристичким возом уског колосијека на релацији Мокра Гора – Шарган Витаси и обратно, односно, обилазак чувене „Шарганске осмице“. После тога смо пјешке прошли изузетно атрактивном трасом обновљене пруге Вардиште – Вишеград, кроз кањон Рзава, порeд манастира Добрун, која је право ремек – дјело грађевине.
Још под свјежим утисцима договорисмо се да првом приликом пјешке прођемо и натенане разгледамо комплетну трасу Мокра Гора – Шарган Витаси. На Интернету смо нашли доста података о овој прузи, некад најкраћој вези Београда и Сарајева те даље Дубровника; потешкоћама при изградњи, покушају Аустро – Угарске да по окупацији Србије у 1. Свјетском рату повеже Вардиште и Ужице, обустави радова након страдања око 200 радника – ратних заробљеника приликом обрушавања тунела, наставку градње у вријеме Краљевине Југославије, јединственом грађевинском рјешењу приликом савладавања највеће препреке – планине Шарган и још доста тога, а што нас је само учврстило у овој намјери.
Стотину обавеза, субјективне и објективне околности учинише да се некако организовасмо пуних шест година касније – јула 2024. године.
Ко рано рани, двије среће граби; те се у истом саставу у суботу, 13. јула запутисмо из Требиња мало прије пет сати. После краћег предаха и доручака у Вишеграду, настависмо ка Мокрој Гори. На перону жамор, постављена је композиција за први полазак у 10,30 часова; запажамо да су огромна већина странци. Љубазна конобарица Сашка нам пронађе превоз до Шарган Витаса. Ускоро, стиже “мерцедес“ (нисмо ми било ко!!!) додуше „А“ класа; разговарамо са возачем, давним поријеклом из Дубровника, преци били трговци, касније преселили у Београд. А он – са супругом и дјецом из Београда у Мокру Гору – најљепше туристичко село свијета. Рекосмо му шта планирамо, прво се зачудио, па одушевио, па опет зачудио – како то њему није пало на памет?
Шарган Витаси – засада крајња станица туристичког оза „Романтика“, надморска висина 806 метара. Искористисмо вријеме до доласка воза за обилазак станице, која је као мали музеј на отвореном – ту су панорамски вагони, пружна бицикла, локомотива „ЂЂ“ 83-172 која је вукла први воз на обновљеној траси прије 21 годину; локомотива „шкода“, салон вагон, естакада за угаљ, водонапојник… Убрзо долази и воз, назад креће после петнаестак минута одмора. Нама прилика да направимо још коју фотку и помјеримо се ка изласку са перона. План нам је да кренемо по поласку воза а и да се склонимо од погледа особља станице, пошто је кретање пругом забрањено.
Ускоро воз пође назад, ми полако за њим. Након око триста метара улазимо у први од двадесет тунела, по много чеме посебан. Најдужи – 1667 метара; закратко у успону, касније у паду; тако да након око 200 метара у даљини угледасмо сићушну тачку – излаз. На порталу назив тунела „Александар I“, година пробоја – 1925. и – метална двокрилна врата??? Шалимо се да су врата ту због промаје, нашег душманина број 1. (Намјену ми је објаснио Василије Јанковић, жељезничар из Мокре Горе – у зимском периоду у тунелу су се стварале леденице, па су их радници морали разбијати и избацивати вани, а постојала је опасност да лед окује шине и избаци воз из колосијека. Рјешење је нађено у вратима која су се затварала чим воз прође, како би се смањило продувавање и донекле подигла температура). У тунелу је и највиша тачка пруге – 808 мнв и вододјелница сливова Дрине и Западне Мораве. Нама је требало око 25 минута да га прођемо.
Настављамо даље, пролазимо неколико тунела, на сваком је табла са бројем и дужином. Пролазимо стајалиште Горње Јатаре одакле се пружа поглед на Мећавник и околна села и долазимо на стајалиште – видиковац Крст, иначе – прво мјесто гдје воз стаје у повратку са Шаргана. У тренутку видимо три трасе пруге на три нивоа – нашу и двије испод, обје скоро под правим углом у односу на „нашу“; као и три тунела. Ипак – два тунела, онај трећи је у ствари пропуст за воду у облику тунела. Сада нагађамо куда ћемо проћи, која траса гдје води, сјетих се шта сам 2018. године рекао кондуктеру кад нам је са истог мјеста објашњавао куда ћемо проћи – „ћути, да ти није шина, не би ни ти знао сићи назад“… е, сад се то враћа нама. Настављамо даље, примјећујемо да пруга благо савија удесно, пролазимо неколико тунела и ускоро излазимао из тунела број 39 одакле изнад нас видимо плато Крста. Улазимо у тунел број 40, други по дужини – 530 метара, недуго по улазу у тунел по први пут пролазимо кроз исту географску тачку – под отприлике правим углом се укрштамо са горњом трасом, али на различитим нивоима. Чини нам се да тунел скреће улијево, тек касније схватамо да смо и по други пут пресјекли горњу трасу пруге и тако комплетирали „осмицу“, у нешто мање од 2700 метара дужине!!!
Ускоро улазимо у станицу – укрсницу Јатаре, 701 мнв. За ову станицу везана је прича да ту никад није продата ниједна карта нити је ушао или изашао путник. Станица је служила само као укрсница, за предах и за качење додатних локомотива за теретне возове ка Шаргану, наиме од Јатара до Шаргана је константан успон од 18 промила, што је за ондашње услове озбиљна вриједност. Станица је обновљена, има и ресторан, овдје воз у повратку стоји око пола сата, а ми одлучисмо да се одморимо и сачекамо пролазак воза који из Мокре горе полази у 13,30.
По проласку воза настављамо даље. Иначе, сав крај је обрастао боровом шумом, како је температура добро преко тридесет степени, мирис и испарења смоле чине да се осјећамо као да смо у просторији за инхалацију.
Слиједи стајалиште Голубићи. Ова станица није постојала у вријеме прије обнове пруга, саграђена је за потребе снимања филма „Живот је чудо“. Ту је и неколико експоната везаних за филм, међу којима и доста офуцани „пежо 404“ прилагођен за вожњу пругом. Са видиковца као на длану видимо наш циљ – станицу Мокра Гора.
Мало иза Голубића слиједи последње стајалиште на коме се воз задржава – Луди камен. На подесту уз пругу је повелика стијена, наводно да је некада ту неки момак запросио дјевојку, а она рекла „да“, шта је у свеме истина – не знамо, али, обичај је да се камен за срећу у љубави дотакне руком, неко остави какву амајлију, новчаницу и слично. Пошто смо Милијана и ја већ одавно нагазили на лудо камење, нисмо га додиривали, а и Милош га је за сваки случај заобишао!
Е, ако нећемо ми Лудом камену, хоће он нама. Са платоа стајалишта у долини ријеке испод нас видимо манастир Светог Јована Крститеља у Белим Водама и трасу пруге тридесетак метара поред њега. Договарамо се да и ту направимо краћи предах и не слутећи која нас енигма чека.
Идемо даље и после тунела број 49 правимо одмор, ту ћемо сачекати повратак воза ка Мокрој Гори. Завлачимо се у хлад, након двадесетак минута наилази воз, машиновођа нас поздравља сиреном (а пошто нас је поздравио и у Јатарама, вјероватно мисли да нисмо баш како треба!!!). И онда – долази на ред енигма манастир. По положају, требало би да је са лијеве стране пруге. Знам да сам прошли пут чекао да га фотографишем, али га нисам видио, мислио сам због велике гужве у возу. Сада, у једном тренутку, кроз дрвеће видимо манастир, али – бар седамдесет метара испод нас? Са свим паузама, пјешачимо већ преко четири сата и требало би да смо близу Мокре горе, и никако нам није јасно колико и куда пруга прави круг да би наишла поред манастира. Милош предлаже да упријечимо и сиђемо до манастира, одустајемо, кад смо ту, баш да видимо куда ћемо још проћи, па настављамо кретање пругом.
Долазимо до тунела број 51 – дужина 369 метара, у кривини. Са десне стране тунела је као неки тротоар, испод су цијеви водовода, па ходамо туда, шалећи се како поклопци звецкају као да иде караван коња. Већ се назире крај тунела када зачусмо звонце које означава спуштање рампе на пружном прелазу, а ускоро и сирену воза. Откуд воз кад му вријеме није? Отуда што смо погријешили – мислили смо да је следећи полазак у 16;30 а не у 16;00. Милијана и ја се на брзину склањамо у нишу са лијеве стране и гасимо чеоне лампе, Милош остаје на тротоару са десне стране док воз прође поред нас. Шта је машиновођа одкоментарисао када је видио људе у тунелу – вјероватно није за причу!!!
Излазимо из тунела на уређени плато – еко излетиште „Локомотива“, ту је и вагон нормалног колосијека преуређен у ресторан, који нажалост не ради; као и експонат – парна локомотива румунске производње. Сад већ знамо гдје смо, али и да дефинитивно нећемо наићи поред манастира. Али – опет чујемо сирену воза, као да се враћа (да не тражи нас???), али га не видимо. Тек сутрадан, на Гугл мепс видимо да од укрснице Јатаре до овог одморишта има мало преко 250 метара ваздушне удаљености и нешто више од стотинак метара висинске разлике, а ми смо пјешачили преко два сата!!! Тристотинак метара даље прелазимо магистрални пут и ускоро стижемо у станицу Мокра Гора, мало одмарамо па настављамо за Вишеград, сутрадан за Требиње.
Тек по повратку у Требиње ријешили смо енигму „манастир“, наиме пруга коју смо видјели са стајалишта Луди камен, а која пролази непосредно уз манастир, је обновљена дионица шумске пруге 600 мм, која иде отприлике паралелно са „нашом“ пругом, али седамдесетак метара ниже. У Белим водама се на прузи налази својеврстан технички музеј – локомотиве и вагони 600 мм, машине за извлачење и обраду дрвета и друге машине на парни погон. Пруга је „без почетка и краја“ дуга нешто преко километра, а у плану је да се споји са трасом за Мокру гору, дотле ће вјероватно служити за збуњивање неких нових путника!!
Друга енигма – приликом прављења албума за ф/б профил – никако да ми се уклопе локација једног тунела и станица Јатаре. Опет призивам Гугл мепс, тек сам тада коначно схватио куда све води траса осмице!
Резиме – траса је дуга 15.440 метара, од чега „осмица“ нешто мање од 2700 метара, 241 метар висинске разлике, успон од Мокре горе максимално 18 промила; двадесет тунела укупне дужине 5461 метар (знатно више од трећине трасе; дупло дуже од „осмице“!!!), траса се креће у пет нивоа; у тунелу број 40 у два наврата пролази кроз исту географску тачку, најдужи тунел сијече вододјелницу сливова Дрине и Западне Мораве. Без журбе, уз одморе, стајања ради фоторафисања и у орјентације, трасу смо прешли за нешто више од пет сати. Све у свему, бар за мене – старог заљубљеника у пруге и возове – непоновљиво искуство!
На крају, да захвалим Милијани и Милошу, да не би њих, тешко да би ми ико правио друштво.
Да смо здраво!
ИЗВЈЕШТАЈ САЧИНИО
Мишо Ковачевић
0 коментара