Једнодјелни излет до Цетиња и Његошевог маузолеја на Ловћену 22. маја, изгледа да је био сувише туристичка активност за већину искусних чланова „Вучјег зуба“, али је привукао групицу планинара ријешених да те недјеље заједно прошетају и лијепо проведу дан, просто у позитивној енергији.
Иако је та идеја окупила само шесторо планинара различитог животног доба и планинарског стажа ― од искусних планинара до новајлије као потписана, програм је апсолутно испуњен. Могло би се чак рећи да је премашио очекивања у размјени позитивне енергије. Свако је понешто знао о путу, предјелу, историји, умјетности, људима и догађајима — и саопштавао то осталима; све је било повод за духовитост, поготово ситни проблеми; тачно нам се није растајало увече и наставили смо дружење у Требињу, док смо обрачунавали трошкове, а придружили су нам се и неки планинари који нису ишли…
До Боке смо дошли новим црногорским путем Вилуси ― Морињ. Попели се до Цетиња старим путем краља Николе изнад Котора, уз Ловћенске Стране, а преко 25 окука, укључујући и чувених 5 да се напише М за краљицу Милицу. Послије 950 м успона (истина комбијем), стигли смо на превој Крстац и чувени видиковац, гдје смо се мало одморили од вожње (која, као што знате, тешко пада планинарима), те фотографисали прекрасан поглед на Невјесту Јадрана, те незаобилазно М за Милицу. Послије краћег задржавања, наставили смо пут Његуша, поред родне куће „владике Рада“, преко Цетиња, па ушли у Национални парк Ловћен — централни и највиши дио Ловћенског масива са два највиша врха Штировник(1794м ) и Језерски врх (1657м). Иначе, од Цетиња до Његошевог маузолеја на Језерском врху води узани асфалтирани пут дужине око 13 км, а кроз опјевана Иванова Корита. Наравно, у склопу туристичке понуде Нациопналног парка Ловћен, у подножју маузолеја Петру II Петровићу Његошу обавијештени смо о том градитељском подухвату из 1974. а почев од „традиционалног црногорског поздрава“, за који су неки од нас мислили да се не смије одбити ― „потезања“ лозе из флаше.
Послије „традиционалног поздрава“ слиједи 461 степеница до платоа са маузолејом, одакле се пружа поглед због којег је Владика желио да га сахране на Језерском врху. Тај владичански поглед обухвата: Боку Которску, Будванску ривијеру, али и масиве Орјена, Румије, Проклетија; врхове Прекорнице, Комова, Сињајевине, Дурмитора… Само што је Владика, уз поглед, желио и да лежи у освећеном простору, гдје постоје свијећа, кандило и тамјан, односно ― у скромној капели коју је на том врху подигао 1845. године. Само што прошлом систему, тј. комунистима, капела није одговарала. Зато је на самом врху подигнут маузолеј и Владика „одузет“ из одабраног гроба, те смјештен у катакомбу испод гранитног споменика од 28 тона. Његошева капела је разорена, камење разбацано низ стране, те неправљен округли и ограђени простор, нешто као гумно. Што би рекао један Црногорац: “Да устане Раде Томов, па да види…“ Наравно, требињски планинари су, послије силаска у катакомбу с Његошевим посмртним остацима, први похрлили до оног освећеног простора, макар се сада звао и гумно. Не бих тумачила зашто, али како је који посјетилац завиривао иза маузолеја, одмах је хрлио на тај привлачни круг.
На повратку смо свратили да наточимо воде са Корита Иванова, пошто је једна чланица показала интерес за њена опјевана својства. Наравно, вођа пута је, уз вокалну пратњу, обавијестио колико у неким стварима помаже та вода, што је од стране друштва и документовано. Потом смо се спустили до историјске престонице Цетиња и Манастира Св. Петра Цетињског, који је град-тврђава у малом. Језгро чини мала црква Рођења Богородице, са нетрулежним моштима Светог Петра Цетињског, руком Светог Јована Крститеља, честицом часног Крста Господњег и чувеном иконом Богородице Филермосе. Јужно од ње су двоспратни конаци са аркадним вијенцима, тзв. Његошев конак са ризницом манастира, а у самом дворишту се налази реконструисано гумно, које је Његоша инспирисало као мјесто догађања многих сцена у „Горском вијенцу“ Умјесто обиласка осталих знаменитости Цетиња, опредијелили смо се за шетњу том историјском престоницом, односно Његошевом улицом, у којој се налазе бројна стара конзуланства Русије, Француске, Енглеске, Турске и — потрагу за добрим рестораном. На препоруку Цетињана, свратили смо „Код Колета“ у истој улици и нисмо се покајали. Штавише, и то је био повод за врцаве шале, од објављивања ко је први видио дно тањира, преко изненадне кише и кишобрана у комбију, до веселих разговора са конобарицом, која је спонтано прихватила наш опуштени начин… Послије кише смо се истим путем спустили до Котора, обишли Стари град и попили кафу (све између пљускова) и стигли увече у Требиње. Шта је било у Требињу, написано је на почетку.
До сљедећег дружења и да смо здраво!
Извјештај саставила: Весна Кешељ.
0 коментара