Волите планинарење и свјесни сте свих благодети овог хобија. Размишљате како да својој дјеци, унуцима, братићима, сестрићима или клинцима из комшилука усадите исту љубав. Да се заљубе у све оно што узвишења око нас нуде. Ништа лакше! Само им осмислите туре које ће их опчинити, увести у свијет доживљаја и понудити неку памтљиву причу уз обиље подршке и корпу доброг расположења, а прије свега паметан одабир дестинације.
Група планинара ПД „Вучји Зуб“ овај пут је добила идеју да осмисли једну сунчану мартовску недјељу која ће, надамо се, бити незаборавна за двоје малишана, узраста 4 и 6 година, а и да се и ми старији добро забавимо и нешто научимо. Избор је пао и идеја је била да се прво окушамо у успону на Тврђаву Благај која се надвила над истоименим насељем у близини Мостарског аеродрома. Пут до почетка стазе није тешко пронаћи и сам поглед на утврђење вам у томе помаже. Већ на самом старту схватили смо да нисмо једини који су се овдје упутили. Изабрали смо, изгледа, популарно одредиште.
До самог замка води изузетно уређена стаза која на више мјеста нуди одмор на дрвеним клупама, док су на појединим дионицама постављени и стубови повезани ужадима као рукохвати. Ова локација и наш циљ засигурно су интересантни љубитељима историје, нарочито онима који су заинтересовани за предосмански период овог поднебља. Нека од предања кажу да је овај град настао на касноантичкој утврди и био је један од најзначајнијих градова којима су касније владале Косаче. Опасан је тврдим бедемима с назубљеним врховима који су и данас атрактивни за љубитеље добре фотографије. Иако је у прилично рушевном стању, да се примјетити да је урађено и неколико пројеката конзервације и рестаурације.
Нама је било потребно неких пола сата успона лаганим ходом уз одморе које су клинци тражили. Њихово одушевљење није се могло сакрити и услиједило је безброј питања о принцезама и принчевима који су ту некада становали. Нисте ни свјесни како дјечија машта проради на оваквим локацијама.
Када смо након сат ипо времена проведеног при успону, обиласку тврђаве и силаску стигли и до импровизованог паркинга схватили смо да дјеца имају још снаге и да би овај дан могао понудити још пуно тога.
Сијалица идеја се упалила и једној тетки је на ум пао Почитељ. Сви се погледашмо и мој приједлог је у тренутку прихваћен. Успут смо, наравно, свратили до Благаја, Буне и Бунице, бацили око на смарагдну боју Неретве и схватили колико љепоте сваки дан упију сви ти људи који живе ту и уживају у овом крајолику. Ту је и манастир Житомислић, оаза мира и молитве за све путнике који ту сврате да окријепе душу и упознају се са духовним насљеђем Православља у овом дјелу Херцеговине.
А Почитељ је за шестогодишњу Искру и четверогодишњег Матију био право откровење. Тог дана ово двоје малишана били су неуморни и све им је било занимљиво. Хиљаду зашто, хиљаду зато! На примјер, како тако малој дјеци објаснити зашто постоје рушевине и када је, како и ко то урадио. У давној прошлости? Више пута…како то? А шта је то историја? Ипак, много забавније је било посматрати то двоје клинаца како проучавају изглед капија у овом градићу који су их подсјетили на Чича Глишу који звиждуће што нас је све насмијало, а и поглед на унутрашњост дворишта донијела је питање ко ту живи. Можда патуљци, закључујемо , судећи по величини неких кућа. Радозналост је дјеци дала снагу да савладају степеник по степеник тако да смо успјели обићи све важније тачке овог локалитета, и оне највисочије, иако нисмо то очекивали.
А Почитељ је тог прољећног, недељног поподнева био идеалан и за добре фотографије. Можда је фалило још малчице сунца. Медитеранско биље које краси дворишта и прозоре грађевина посебно нас је развеселило, као и локални продавци који нуде окрепљење у малим фишецима пуним сувих смокава, мандарина, урми, ораха…
О знаменитостима и историји Почитеља можете читати из многобројних извора који нуде информације. Ми смо га доживјели овај пут из дјечијег угла који је можда и много истинитији и памтљивији. До неких сљедећих тура за оне најмлађе поздрављају вас један враголасти Матија, једна радознала Искра и њихови водичи кроз ове и неке нове планинарске приче.
Да смо здраво!
Ана Влатковић
0 коментара