Учесници: Радош Милошевић ПД „Волујак“ – Гацко; Данко Карић, Срђан Миливојевић и Игор Шкеро ПД „Вучји зуб“ – Требиње.
14.08.2012. године.
У 11. часова полазимо из Требиња. Релација: Требиње- Чапљина- Љубушки- Вргорац (аутопут)- Сплит- Ријека- Трст- Милано- Аоста- Шамони. Након пређених 1338км долазимо у Шамони.
15.08.2012. године.
У камп смо дошли око три сата ујутро, раније него што смо планирали. Смјестили смо се и одмарали до девет. Дан смо провели углавном у куповини опреме у специјализованим одлично снадбјевеним радњама за планинаре и алпинисте. Такође смо пробали њихов (морам напоменути веома скуп и не тако укусан) еспресо као и њихова пецива. За разлику од услуге, квалитета хране и пића град је некако бајковит, скоро нестваран.
16.08.2012. године.
Око пет ујутру почиње киша која је падала до девет. Довољно дуго да нам промјени план. Иначе ова киша је била прогнозирана за дан раније па смо одлазак на успон одгодили за 17.
17.08.2012. године.
У 07,30 часова већ смо на жичари (око1000 мнв). Жичаром брзо сижемо на око 1800 мнв те око 8,30 крећемо возом даље. Возом излазимо до прве станицу на око 2200 мнв. Даље се не иде ради реновирања пруге што нам продужава успон за око 200 метара. Али, што се мора није тешко. У 9 часова полазимо на успон ка Тет Русу, а затим, како смо планирали и ка планинарском дому Ди Гуте. Очекује нас око1650 метара успона под пуном опремом. Прије последњег јачег успона ка Тет Русу, Данку се јављају мучнина и јаки болови у стомаку. Правимо паузу, међутим стање се не поправља. Одлучујемо да наставимо, а њему остављамо радио станицу да будемо на вези. Планирамо камповање на Тет русу, само да Данко изађе. Међутим Данково стање је све горе али не одустаје од покушаја да настави успон. Након вишечасовне борбе ипак одустаје од успона и враћа се ка станици за воз. На вези смо били све до његовог доласка на станицу и силаска у Шамони. Ми настављамо даље и на Тет Рус (3165 мнв) излазимо у 14,30 часова гдје одмарамо до 14,40 часова.
Након одмора стежемо зубе и настављамо успон. Пред нама је стијена висока 600 метара. Прва препрека, такозвани „кулоар смрти“, који је за вријеме нашег одмора био више пута обасут стијенама које су се обрушавале са литица. На срећу нико па ни ми није повријеђен. На дом Ди Гуте (3817 мнв) излазимо у 18,30 часова. Долазимо у један другачији свијет. Наиме овде долазимо на подручје планине које је под дебелим наслагама вјечног леда и снијега. Призори због којих Мон Блан носи такво име. Одмах изнад дома проналазимо мјестo у снијегу и постављамо шатор. Оно што ћу тешко заборавити је залазак Сунца који са овога мјеста изгледа јединствено. Како је пала ноћ тако смо и ми пали у сан.
18.08.2012. године.
Аларм звони, три су сата ујутро. Устајање, паковање. На успон крећемо у четири сата. Поред наше, на сњежним падинама још десетак навеза. Неки су већ прилично одмакли, но нама се не жури. Временска прогноза је добра, очекује се лијеп дан. У свитање стижемо на склониште Валот гдје правимо планирану паузу за чај. Након што смо се окријепили топлим чајем и одморили око 40 минута настављамо ка врху. Кораци на овој висини су прилично тешки, осјећа се недостатак кисеоника. Неколико наглих покрета и већ сте задихани. Напредујемо полако, али без дужих пауза и већ око 10 часова након савладаних 1000 метара успона били смо на врху Мон Блана (4810 мнв).
Срећа, задовољство, осмјех али и жал што Данко није са нама. Прошле године ради лошег времена, ове ради здавствених проблема али сам сигуран у ону народну „трећа срећа“. Упорност се увијек исплати, па не сумњам да ће се већ следеће године вратити на Мон Блан и попети се до врха.
На врху смо били око сат времена. На хоризонту све сами познати врхови. Јасно се види и Матерхорн, наш следећи циљ у овој експедицији. Фотографисање за успомену…
У 11 часова крећемо назад. Дан без облачка, сунце пржи али срећом у леђа. Силазак је лаган, стаза видљива, чврста и након неколико пауза, око 15 часова били смо на Ди Гутеу. Одморамо нешто више од сат времена, затим паковање и силазак на Тет Рус гдје смо планирали ноћење.
Приликом силаска низ једну сајлу, Срђан повријеђује ногу. Наставља силазак опрезније и спорије. На Тет Рус долазимо око 19,30 часова. Постављамо шатор и ноћимо.
19.08.2012. године.
У 9 часова крећемо са Тет Руса ка станици на коју стижемо у 12,15 часова. Срђану се појављује оток на кољену, што нас је прилично забринуло. Пошто смо сишли у Шамони и истуширали се у објекту покрај жичаре осјећа се огромно олакшање, као да смо скинули пола умора. Ручамо и одмах крећемо ка Матерхорну у Италију.
Око 16 часова долазимо у Червињу, скијашки центар у подножју Матерхорна. Међутим, Срђаново стање је све горе, оток је захватио и стопало па доносимо одлуку да одустанемо од успона. Ипак је то планина на коју треба кренуту потпуно спреман, ни у ком случају повријеђен. Послијеподне проводимо у овоме малом градићу и сви примјећујемо колико су нам Италијани сличнији од Француза. Људи су срдачнији, комуникативнији, онај наш јужњачки темперамент.
Након што смо се „сабрали“ правим еспресом и пробали праву пицу палимо ауто и крећемо ка Балкану. Успут размишљамо гдје би још могли отићи. Некако нам је заједнички утисак да нам је Мон Блан „мало“. У опцијама су Мармолада у Италији или Гросглокнер у Аустрији. Међутим одлучујемо се за Триглав у Словенији, јер нам за тај успон треба само један дан.
20.08.2012. године.
Око 6 часова из правца Јесеница долазимо на Врата (1000 мнв), долини у подниожју Триглава. Одмарамо до 7 часова затим крећемо на успон, Срђан остаје. До врха из овога правца треба савладати скоро 1900 метара успона. Први пут смо овдје, па се код пролазника распитујемо о стазама. У разговору са једним алпинистом добијамо препоруку да кренемо Томиншковом стазом, што смо и урадили. Такође нам је рекао да нам нису потребни појас и прусици са карабинерима за ферату. Међутим, на овој стази узбуђења нису изостајала. Многи дијелови стазе су јако експонирани, али и добро обезбјеђени тако да смо истински уживали пролазећи по металним клиновима преко триглавских амбиса. Ипак, свакоме препоручујемо да понесе опрему за осигуравање као и шљем. За успон на Триглав из овога смјера потребно је 7 часова, ми идемо прилично брзо, али већ након четири сата успона Данко је у проблему, овај пут је узрок обућа. Пошто нисмо планирали успоне на ниже планине понијели смо само чизме за високе планине и зимске услове које се на Трилаву ни у ком случају не користе љети. Али не одустаје се, идемо знатно спорије и око подне долазимо на планинарси дом Кредарица ( 2515 мнв). Након одмора настављамо даље на завршни успон ка врху. Прилично експонирана стијена триглавског врха али и одлично обезбјеђена. Словенци су се потрудили да одлично осигурају ову, иначе врло посјећену планину. Мноштво жељезних клинова, анкера повезаних сајлама а посебно интересантне су степенице уклесане у стијене. На стази срећемо много људи, свих узрасата, од пет до ко зна колико година. Године у Словенији нису никаква препрека да би се људи бавили планинарењем. А тек атмосфера у групама које не скидају осмјех са лица и нерјетко пјевају. Нигдје ни трага од било каквог одпада, заиста један однос према планини какав се не може видјети нигдје. На врх Триглава (2864 мнв) излазимо око 14 часова. Вријеме нам је и овдје било „као наручено“. На врху смо ручали и након одмора кренули назад. Свјесни да ће повратак бити много тежи него успон с обзиром какве проблеме имамо са обућом. Циљ нам је био до мрака стићи на сигурније дијелове стазе којом смо изашли што нам и успјева. На Врата смо сишли тек око 21 час. Онако уморни распремамо подметаче и упадамо у вреће.
21.08.2012. године
Око 6 часова звони аларм, будимо се како смо и легли, напокон смо се наспавали. Тако одморни палимо ауто и крећемо ка Требињу. У Требиње стижемо око 17 часова. Ето, за нама је још једно планинарско искуство, до следећег ДА СМО ЗДРАВО!
Ево и неколико података о трошковима:
Путарина кроз Хрватску 30 евра (у једном правцу)
Путарина кроз Италију 52 евра (у једном правцу)
Тунел испод Мон Блана 49 евра (повратна)
Камп у Шамонију 30 евра (један дан)
Жичара и воз 26,70 евра (повратна)
Дом Тет Рус 17,5 евра (један дан)
Дом Ди Гуте 35 евра (један дан)
Камповање крај домова је бесплатно
Гориво у Италији је скупље за 40 центи, него у Словенији.
Извјештај саставио Игор Шкеро
0 коментара