12.07. Око 21:00 испраћени од пријатеља и породица кренули смо на дуго планирани пут у освајање два фантастична врха Алпа, Гранд Парадизо (4037м.н.в.) и Мон Блан (4810м.н.в.).
Пут нас је водио кроз Љубљану у којој смо допунили нашу опрему, обилазећи бројне продавнице и калкулишући сваки купљени артикал.
14.07. Након резервисања мјеста у кампу у мјесту Понт, препакивања, у 9:30 кренули на успон до дома Виторио Емануеле II (2732.м.н.в.) и стигли у 12:30 преваливши висинску разлику од 772 м. Кретали смо се по путу коју планинари у жаргону називају „магистралом“, кратким кораком али веома интензивно тако да смо пут превалили пола сата раније од планираног. Национални парк Гранд Парадизо је из овога угла изгледао стварно фасцинатно, многобројни водопади настали топљењем ледника доминирали су пејзажом. По доласку у дом након рутинских ствари и мало одмора нас неколико кренуло је на мали аклиматизациони успон до отприлике 3000 м.н.в., што се показало као добра ствар јер нисмо имали никаквих проблема да висинском болешћу касније, чега смо се ја и Мирела посебно прибојавали јер смо већ у овоме тренутку оборили своје висинске рекорде. Вријеме је било одлично, чињеница да смо аклиматизациони успон попели у танким мајицама, говори све. Већ у самом дому могли смо да видимо колика ће гужва бити на сутра планираном успону.
15.07. Полазак на успон је обављен по плану у 4:00. Под свјетлом батеријских свјетиљки кренули смо на успон прелазећи прилично лоше означен и врло стјеновит дио. Пут је даље водио преко потока отопљеног леда и клизавих стијена које чине њихов ток. Чини се да је настало олакшање у моменту када смо дошли о леденика и ставили дерезе и формирали навезе. Од тога тренутка све је било само физички посао.. Кретали смо се полако, постепено усклађивајући покрете како би навез текао добро. Вријеме је и даље било лијепо иако прилично хладно.. Прве зраке сунца пружиле су додатну помоћ док смо се приближавали самоме врху Гранд Парадиза. Већ из даљине гледамо стијену, врх, и дивимо му се. На самој стијени се почиње осјећати гужва која је на планини. 100-тињак људи, на малом простору од којих већина несмотрено граби и трачак шансе да се пробије прије других. Ми смо се понашали наравно врло колегијално и пропустили све оне који су силазили. Оставили смо цепине, скратили навез и кренули дерезама по стијени ка самом врху. Прешавши неколике препреке на самој стијени били смо ту, на врху, сретни, задовољни, пуни поштовања према овој планини, прилично брзо смо извадили заставе и обавили фотографисање на врху. Силазак са стијене није био пуно различит од успона, осим о самом путу требало је водити рачуна и о нервозним пењачима од којих су неки покушали чак и цепине да нам узму али их је Милан у томе спријечио. Врх је освојен у 9:45, опет нешто раније од планираног.Висинска разлика је око 1300 м.н.в. Повратак до самог дома текао је врло брзо, силазили смо дугим брзим корацима, пуни задовољства. Након, одмора и пива у дому кренули смо даље да се спустимо још неких 800 м.н.в. до кампа у мјесту Понт одакле смо и кренули. Након силаска, туширање, јело и кафа а затим у шатор на спавање и одмор од овог прелијепог али прилично исцрпљујућег дана.
16.07. Након буђења, кафе и паковања креули смо у Шамони одакле је планиран успон на Мон Блан. Чим смо дошли у камп и намјестили шаторе кренули смо у сам град како би обишли продавнице и докупили још по нешто опреме шта нам је недостајало. Градић је прелијеп сав у знаку алпинизма и скијања, запањујуће архитектуре али на жалост и врло лоше а надасве скупе услуге.
Иако је киша падала цијелу ноћ и временска прогноза коју смо упорно пратили на рецепцији кампа није била ни мало оптимистична а уз то ни воз није радио што је значило додатних 600 м.н.в. по веома, веома лошем времену, ми смо ипак одлучили да кренемо следећег дана па по договору докле стигнемо.
17.07. Доласком пред жичару и сами смо могли виђети невријеме које нас чека, планина је била поптуно у магли и падала је све јача киша. Жичара је на одредиште дошла за трен и ми смо се умотани кабаницама које смо купили у последњи час, запутили шинама воза који на нашу жалост тај дан није радио. Вријеме је стварно било ужасно, вјетар је носио покриваче са ранаца, чупао подметаче а киша је падала, понекад се чинило са свих страна. Сјећам се Мирелиног коментара „ а како су лијепи ови предјели, стално се мијењају“ а нама су читаво вријеме главе оборене а поглед уперен у прагове и камење пруге коју корак по корак прелазимо.. Најблаже речено, монотоно. Е онда је дошло и наших пет минута тако да је на станици до које воз иде вријеме почело да се поправља, тако да је успон наредних 800 м.н.в. ишао ипак прилично лакше. Иако смо креули прилично касно (15:20) у дом Тет Рус (3170м.н.в.) стигли смо у 20:50. Чиме смо били прилично задовољни.
18.07. Крећемо на успон до дома Ди Гутије (3817 м.н.в.) у 10:30 часова. То је технички најзахтјевниа дионица овог успона а и на њој је прелазак чувеног кулоара, мјеста на коме су одрони камења врло честа и фреквентна ствар. На нашу срећу снијег је падао већ данима и тај дио смо прошли без проблема јер се камење није одрањало. Наставили смо по прилично великом нагибу преко стијена и гребена путем који је тек у горњем дијелу осигуран сајлама које ипак улијевају неку додатну сигурност. Вријеме је лоше, некаква блага мећава а и прилично је хладно. Коначно у дому Ди Гутије (3817 м.н.в.) и 14:30 је часова. Чекали смо с нестрпљењем 6 часова када је било договорено да знамо има ли мјеста за спавање или морамо разапињати шаторе. Никоме није било до шатора вријеме се стално погоршавало а уз хладноћу ту је био и врло јак вјетар. Добили смо кревете и врло брзо отишли на спавање због одмора пред сутрашњи покушај успона на Мон Блан. Временска прогноза нам никако није ишла на руку, сви су се или враћали или одустајали од даљег успона али ми смо ипак одлучили покушати.
19.07. У 3:30 кренули смо на успон. Вријеме је било лоше и сваким кораком постајало је све горе и горе. Неке су екипе отишле прије нас, пратили смо их по свјетиљкама. Циљ је био склониште Валот па ту да се донесе одлука да ли наставити или не. Међутим већ након 200 метара висинских ја се нисам могао борити са невременом и вјетровима чији су ме удари знали и оборити. Ослободио сам се навеза и са Драганом који такође није могао даље, кренуо назад док је остатак екипе наставио храбро према Валоту. Повратак је био ужасан, наноси снијега покрили су трагове тако да нисмо знали куда смо дошли, вјетар је постајао јачи и знао нас је оборити све чешће. Непрестано сам размишљао о остатку екипе који је наставио јер зна да их чекају и гори проблеми од ових кроз које ми пролазимо. Чим смо дошли у дом и угријали се почеле су долазити разне екипе које су стигле до уточишта Валот и вратиле се назад. Наш тим је остао у Валоту борећи се са сном који је дошао свима а и хладноћом која је била интензивирана вјетром. Након шољице вруће воде, и повременог скретања са стазе, која није постојала од наноса, тим се око 11:00 часова на моје лично одушевљење вратио. Они су били последња екпа која је одустала тај дан. Живи и здрави, након одмора кренули смо назад до дома Тет Рус гдје смо имали резервисано спавање. При силаску наша Тања је пала и при томе јако уганула ногу, својом снагом и упорношћу уз помоћ екипе ипак се спустила у дом Тет Рус.
20.07. Након потврде ће по Тању то јутро доћи хеликоптер и ми смо кренули назад у Шамони. Овај пут воз је радио па иако се радило о спуштању свима нам је то било веома драго. Тек тада смо почели размишљати о успону као нечему што је прошло. У једну руку жао нам је због неосвојеног врха а у другу опет, сретни смо што смо се ипак сви вратили живи и здрави а и спремни да се овој планини вратимо што прије. Мон Блан није планина која се осваја само одлучношћу, снагом и вољом, планина је та која ће успон дозволити или не, што би планинари рекли или ће се отворити или неће. За нас овај пут није, следећи пут, надамо се ХОЋЕ!!!
Извјештај саставио Бојан Анђелић
0 коментара