И опет, по ко зна који пут враћамо се директору свих планина. Провели смо викенд на Дурмитору по лијепом времену и уживали откривајући  његове скривене кутке. Овај пут је то био успон на Шљеме,  трећи по висини врх овог магичног масива и Милошев ток, врх који се гребеном наставља на западу.

Најчешће се ови врхови пењу са почетне тачке на скијалишту Савин кук, а ми смо изабрали рјеђе бирану туру која почиње код Војове кафане на дионици Дурмиторског прстена од Вирка ка Седлу. Ту смо искочили из аута и ускочили у нашу авантуру која је одмах почела стрмим успоном преко травнатих падина Ломног ждријела.

Ако желите искусити ову туру припремите се на константан успон и обиље бусенова траве испод којих се вјешто крију камења различитих облика. Идеално за ишчашити зглоб зато препоручујемо опрез и спорије кретање, поготово при силаску. Такође се припремите и на то да маркација нема, бар их ми нисмо пронашли. Зато смо користили пар трекова које смо припремили за сваки случај.

Након Ломног ждријела долазимо и до Ломног дола испуњеног јамама и шкрапама. Затим слиједе стрме падине Сурдупа које ће вас након тросатног успона довести до највишег врха Шљемена гдје ћете одмах схватити да то није врх попут већине других. То је у ствари 2 километра дуга високогорска зараван и кречњачка громада са просјечном висином преко 2400 мнв. Ту су се окупила и загрлила три врха, Источни врх (2445 мнв), Врх Шљемена (2455 мнв) и Милошев ток (2426 мнв). Врхови су травнати и ишарани мањим каменим плочама. Врх Шљемена је безбједан и простран са фантастичним погледом од кога застаје дах. Ако је дан ведар као што је био у нашем случају, уживаћете посматрајући Сињавину, Тали, Морачке планине, Војник, Седлену греду, Увиту греду, Бандијерну, Минин Богаз, Пруташ, Боботов кук, Безимени врх, Облу главу, Велики и Мали Међед, Црвену Греду, Савин кук, околину Жабљака, Рибље , Вражије и Пошћенско језеро.

На врху нисмо сами, ту су и два средовјечна планинара из Никшића са којима дијелимо искуства успона, те се уписујемо у похабану свешчицу  у планинарској кутији и сликамо поред веће пирамиде од наслаганог камења.

Ми смо изабрали опцију да обиђемо и Милошев ток до кога треба пјешачити још око  пола сата. На тој дионици пролазимо поред Милошеве локве, широке десетак метара и окружене камењем и травнатим заравнима. Ту смо спазили и дивокозу са младунчетом како мирно пасе на обронцима врха. На том врху правимо дужу паузу и чудимо се призору на Боботовом куку гдје је данас као у осињаку. Питамо се како толики планинарски народ уопште може да стане на тако узан врх. И на сусједној Бандијерни видимо људе како одмарају након напорног успона. Дурмитор је данас космополитска кошница, сви желе искористити лијеп дан са 0% могућности падавина и чини се да се никоме не жури назад у цивилизацију.

Са вршног гребена Шљемена у правцу сјевера спуштају се окомите стијене висине 350-400 метара и оне формирају удолину (Велика карлица), а у њеном горњем дијелу се задржава снијег током читаве године,  познат као Дебели намет.

Како сунце далеко одмиче на небеском своду, спуштамо се и увиђамо да нерадо напуштамо обронке овог дијела омиљене нам планине и по ко зна који пут обећавамо Дурмитору једно, а то је да ће се тешко ријешити нас, залуђеника планинским авантурама, а до неке сљедеће прилике да се опет залуђено дружимо са дотичним горостасом  ДА СМО ЗДРАВО!

Ана Влатковић


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *