Да ли је потребно трошити ријечи како је Словенија мека за планинарење и рај за планиниљупце? То је већ ваљда свима јасно. Али када дођете тамо и заиста доживите ту истину, уживате у свим погодностима боравка, савршено уређеним и маркираним стазама, многобројним путоказима, љупким планинарским домовима са свим могућим садржајима, чистом и нетакнутом природом и великим бројем људи које сретнете на путу до врхова, тада помислите како вас је сами Бог некако помиловао и наградио доживљајем који се никада не заборавља и успоменама на нешто несвакидашње. Наше вријеме од 9 дана у овој прекрасној земљи прошло је брзо и упркос временским условима који нам нису ишли на руку успјели смо остварити већину планова и развити заставу нашег друштва на толико жељеним планинарским дестинацијама.
Прича прва / Камнишко-Савињске Алпе: Шетња кањоном Камнишке Бистрице и лагано планинарење Великом планином
Ако сте у посјети Љубљани знајте да је у њеној близини смјештен масив Камнишко-Савињских Алпа и да за кратко вријеме можете скокнути и тамо посјетити кањон Камнишке Бистрице, те уживати у шетњи њеним обалама. Ми смо то урадили по облачном и повремено кишовитом времену, а сама киша нам није успјела покварити доживљај. Ова кристално чиста ријека је идеална за посјету и породицама са дјецом јер стазе нису захтјевне тако да се нећете уморити откривајући у камену изрезбарене дијелове кањона који ће вас распаметити својом љепотом.
Далеко од главног града није ни Велика Планина, чудесно мјесто које је изузетно посјећено, а незагађено пошастима што их масовни туризам доноси. У подножју морате оставити свој ауто на предвиђеним паркиралиштима и до ње доћи пјешке макадамом или гондолом и жичаром четверосјед. Словенци су на све мислили како би ово мјесто остало аутентично и заустављено у неком давном тренутку од прије неколико стотина година. Колибе које су ту изграђене од дрвета, пројектоване су у традиционалном стилу и изгледају управо онако како су изгледале у давним временима. Поједине су претворене у смјештајне капацитете, цркву, ресторане и кафе барове, али је њихов изглед неизмијењен и нити једну вишеспратницу нећете видјети. Кад само помислим на Златибор и неке друге комерцијализоване планине од којих је направљен циркус, туга ме савлада, а с њом дође и питање „Зашто се не угледамо на комшије бар у примјерима као што је овај?“ Посматрајући пашњаке по којима су спокојно пасла говеда застајкивали смо и фотографисали призор у коме су се смјестиле и колоне излетника и планинара, нарочито оних најмлађих. У пратећем албуму само ће вам се казати колико је лијеп овај дио Алпа.
Прича друга / Јулијске Алпе – Успон на Вишевник и дводневна тура у долини Триглавских језера
Ако желите уживати у погледу на Триглав и имати најбољу позицију за фоткање овог горостаса, а да се ипак не усудите прићи му превише близу, онда је успон на врх Вишевник (2050 мнв) прави избор авантуре за вас. Упркос најављеној киши исту идеју као ми имало је стотине планинара који су се упутили стазом од Рудног поља на Покљуки (1347 мнв) гдје смо сви паркирали возила. Добар дио стазе пролази ободом скијалишта, касније кроз шумарке и жбуње, али је ипак довољно широка и утабана да се лагодно можете мимоићи с колонама људи свих генерација који су јутрос поранили на врх и већ се враћају. Киша нас је ипак заобишла, а облаци су се размакли са околних врхова тако да је фото-апарат одрадио свој посао и слике су ту. Најдража ће ми сигурно бити она са самог врха са птицом галицом на мом длану гдје је слетјела са надом да ћу је нахранити што сам, наравно, и учинила.
Истог дана обишли смо и Бохињ и 60 м висок, чувени Слап Савицу тј. поток Савицу која се улива у Бохињско језеро. Сам поток се напаја водом из Долине Триглавских језера што је била одлична увертира за наредна два дана када смо планирали обићи тај дио националног парка Триглав. Тада нисмо ни слутили колико је заправо магична та долина коју слободно можемо назвати бисером Словеначке планинарско-туристичке понуде и нешто што заиста морате видјети када одлучите посјетити парк.
Првог дана ове туре ауто остављамо на паркингу Планине Блато. Иначе, Словенци планином зову сеоска насељена мјеста гдје постоје пастирске колибе. Тај дан је требало савладати око 1300 м успона па смо пожурили да то остваримо док је вријеме још стабилно. Наш циљ је проћи дводневну, кружну туру, а предах и конак планирали смо и резервисали у Планинарском дому на Преходавцима (2071 мнв) који је отворен од јуна до краја септембра. За кружну туру смо се одлучили читајући блогове планинара који су је препоручивали и нисмо се покајали јер тура је права „бомбоница“.
Након сат хода кроз густу шуму макадамским путем наилазимо на Планину при Језеру и планинарски дом гдје је некада била сирана. Ту су и старе пастирске колибе на које смо наишли након пола сата у Дедном Пољу (1560 мнв), а у једној од њих смјештена је мала мљекара у којој можете купити производе овог краја. Како се пењемо, тако се смјењују шуме, па ливаде и пашњаци начичкани алпским кравама попут оних са омота популарних чоколада и након што вегетација нестане, открива се пејзаж нестварних контура, каменито пјешчаних громада, али и савршено уређене стазе које ће вас одушевити. У албуму који прати овај текст имате фотке, а чак ни оне не могу дочарати љепоту и суровост овог парчета планете.
Прошавши Седло Врата (2155 мнв) знали смо да имамо још отприлике сатак ипо до циља и управо на тој дионици срели смо велики број планинара, углавном странаца, с којима смо застајали да размијенимо искуства и утиске. Док се приближавамо Преходавцима чујемо брујање хеликоптера. Управо је достављао потрепштине за планинарски дом. А у дому љубазно особље спремно да помогне у свим ситуацијама. Лијепо то све функционише, и кухиња и трпезарија и смјештајни капацитети. Насмијана лица задовољних планинара најбоље вам говоре о томе како је бити гост ове куће. А сам дом је на тако доброј позицији и са тако лијепим погледом који пуца на све стране, а ми смо имали привилегију коју ријетко имамо на планинарењима, а то је залазак сунца, па још на таквом мјесту. Дивота је било посматрати игру облака, умируће звијезде и однекуд искрслог мјесеца. Јасно се видио и чувени врх Јаловец (2645 мнв) који се налази на грбу Планинарског савеза Словеније.
Кишна ноћ донијела је магловито и влажно јутро, а ми смо се понадали да нас чека шлаг на торти јер смо се радосно спремили, напустили дом и упутили ка срцу Долине Триглавских језера. Тамо нас је дочекао тањушни шлаг, а још је изостала и јагода јер су нас долином у дуету пратиле магла и ситна киша. Свих 7 језера нисмо јасно ни видјели. То је очигледно и на нашим фотографијама јер оне настале на тој рути нису ни близу лијепе као фотке планинара који су имали више среће у временској прогнози. И тако смо, помало разочарани, покушали да се развеселимо обећавши себи да ћемо кад-тад опет доћи на ово чудесно мјесто како би га видјели у најљепшем руху и по нешто бољим временским условима. Осмијехе на лица вратио нам је један мали мрмот који је извирио из магле и промешкољио се на истуреној стијени, вјероватно у намјери да нас поздрави и пожели нам више среће други пут.
Тако је то када планинарите, као и у животу, мало сиво, мало жуто, понекад и златно. Мада, све нијансе сиве су нас сачекале на посљедњој етапи нашег боравка у Словенији јер нисмо успјели испунити план и попети врх Бегуњшчицу (2060 мнв) на Алпама Караванкама. Почетак септембра неочекивано је донио сњежно невријеме у ове крајеве и помрсио нам конце да тим успоном заокружимо ђир по Алпама у Словенији. Умјесто тога, врхови Караванки забијелили су се на фоткама са језера Блед које смо обишли тражећи утјеху за неостварену жељу. И вриједило је. Ово језеро је један од најљепших кутака, а наше комшије уређују га на посебан начин и са пуно љубави, у намјери да очувају његову аутентичност и одрже га на листи најпосјећенијих дестинација у региону.
Кући се враћамо пуни утисака из земље која је планинарству и планинарима дала све што је имала, а до неког сљедећег сусрета у коме ћемо, Боже здравља, завршити и трећу причу са Алпама Караванкама у главној улози, ДА СМО ЗДРАВО!
Ана Влатковић
0 коментара