Чврсница ултра траил је планинска трка за коју слободно можемо рећи да је једна од љепших трка на којој смо учествовали. Величанствена Чврсница је своје каубоје (учеснике) почастила свим временским условима.
За крај августа, у овом Херцеговачком дијелу, очекивала се опака врућина. Али, природа се поиграла па нам је тог дана, 28.8.2021. подарила све осим ужареног сунца.
Чврсница је са разлогом „света“ планина Херцеговине која је прожета историјом уклесаном како природом тако и људском руком.
Жедни херцеговачки камен натапало је знојем више од 100 храбрих тркача који су изабрали једну од четири стазе. Kаубоји из Вучјег зуба, нас троје ( Бранислав Јанковић, Јелена и Нада Јововић) одабрасмо блуе стазу чија дужина је износила 34 км, са успоном 2300 мнв (крупан, али укусан залогај).
Магла и прилично хладно јутро нас дочека у Парку природе Блидиње, гдје се налазио старт, као и циљ трке. Kренусмо јако понешени силном жељом да окусимо љепоте те величанствене планине. Она се вјешто сакри под маглом. А ми је жељни. Чисте. Дивље. Божанствене. Задаје нам ударац на првим километрима, дајући до знања да морамо гристи како бисмо је били достојни. Помислисмо – таква борба нам треба. Први успон. Тактика како распоредити снагу за све што нас чека. Травнати, шумски дио, брзо замијенисмо каменом. На дионици према Плочном (највишем врху, 2228 мнв) температура се спусти испод 5°. Kапи кише и града. При самом успону до Плочног дочекаше нас муње. Грмљавина. Не видимо врх. Али, осјећамо да је успон већи и да се ближимо. Мокри од кише стигосмо до врха и окрепне станице. Kратка окрепа, јер хладноћа је сурова на врху. Руке црвене. Грмљавина се удаљава. Kренусмо спуштање. Након тога, дионице погодне за трчање до дома Вилинац гдје се опет окреписмо. А и сунце стидљиво нас погледа, пређе преко наших тијела и сакри се, опет. Протрчасмо поред природног феномена Хајдучких врата и назад. Слиједи успон на Велики Вилинац ( 2118 мнв). Осјећамо умор. Стискамо бутине и стижемо на врх. Не могасмо а да не станемо и направимо понеку фотографију. Гребеном Великог Вилинца се спуштамо и опет на успон до Малог Вилинца (1996 мнв). Након тога стрми дио за спуштање. Стијена. Kонопци. Мердевине. И блато. Kлизамо. Падамо. Устајемо. Приближавамо се циљу. Улазимо у циљ заједно како смо и прешли цијелу стазу, од старта.
Осјећања помијешана. А на тој пирамиди раста, осјећај испуњености на самом врху. Јер, тамо му је и мјесто. У борби са собом – добисмо битку.
У борби са Чврсницом, гласно изговорисмо „Don’t mess with Čvrsnica“.
Обећасмо јој повратнички сусрет, што спремнији и скорији.
Закључисмо, то се зове права треил стаза.
До следеће трке (Требиње Вертикал) да смо здраво и уз брдо брзи.
Нада Јововић
0 коментара