Датум: 7. и 8. мај. Локација: Фрушка Гора. То је уједно и био тест спремности за 6 Херцеговаца из ПД „Вучји зуб“ (Требиње), ПД „Волујак“ (Гацко) и ПЕД „Зимомор“ (Невесиње). Дејан Жерајић, Радош и Ивана Табаковић, Нада и Јелена Јововић изабраше Средњи источни маратон 3 УТМБ (59 км; Д+/-2.140м), али ипак би преко 60 км.
Док је најискуснији Радош Милошевић изабрао Ултра екстремни маратон 5 УТМБ (133 км; Д+/- 5.720м). Рекло би се голем залогај за све нас, али ми спремни да покажемо од чега смо. За нас жене прва ултра. Рекоше нам да се у нове битке улази сит и наспаван и ми смо тај први услов испуниле. Ако се по јутру дан познаје, све је кренуло обећавајуће. Пао је већ договор да нас три заједно трчимо. Дан сунчан, прољеће у свом најљепшем издању.
Све зелени, буја, расте, осјећа се узбуђење пар хиљада тркача који чекају почетак трке, борбе у којој побјеђујемо себе и своје слабости. И ми спремне, ослушкујемо звук пиштаљке и крећемо у ново искуство.
Стаза права шумска, добро уређена. Пролазимо поред бројних средњовјековних манастира, газимо распјеване потоке. Високо дрвеће прави хлад, мјестимично благ повјетарац прија. Пењемо се и на највећи врх Фрушке горе. Највећи проблем загушљив, тежак ваздух који је присутан и поред природне хладовине. Ред трчања, ред брзог ходања. Војвођанску земљу натописмо Херцеговачким знојем. Трка у којој се не такмичиш са другима, већ са собом. Свугдје се стигне у мислима у тих 60 килиметара. Плес са мислима, борба да глава надјача слабости тијела. Kорак по корак и циљ је све ближи.
И дође крај тих 60 километара. И би оно, промјенићу себе до краја трке. И онај магични осјећај слободе, кад знамо да нас нико не спутава, да је срце живо, пуно добре крви, да су плућа чиста, да су ноге добар савезник, али да је глава одлучила. На циљу нас дочека још једно позитивно изненађење. Рекоше да смо биле међу најбржим женама на нашој стази. Заједно смо ушле у циљ. Нада друга, ја (Јелена) трећа и Ивана четврта.
Фрушкогорски маратон би успјешан и за остале Херцеговце. Дејан Жерајић је био други, а Радош Табаковић 21. на истој стази.
Док је Радош Милошевић свима нама показао како се може и како то раде они најбољи, прави и искусни планинари.
Успјешно је завршио најтежу стазу као девети.
И зашто волимо ове трке?
Волимо ове трке, јер волимо људе који су дио тих истих прича. Јер то су људи који ти дају снаге кад понестане и кад почнеш падати и пузити. Од којих можемо да учимо, да летимо, да неодустајемо, да растемо, да дишемо и да будемо бољи. То су људи који трче, не предају се, дишу, боре се, који се несебично дају. Људи који воле природу и планину.
Ове трке су једна врста катарзе, духовног чишћење или како рече Радош Милошевић, најискуснији од нас: „После ове трке сам бољи човјек“.
До неких следећих дружења да смо здраво.
Jелена Јововић
0 коментара