Све закључано. Такво вријеме дошло. Гдје год се окренеш, браве, ланци и катанци. Сваки дан ти неко ново шкљоц затвори по неки пут. Зато мораш имати свој кључ. Говори тихо и носи кључ са собом. Шкљоц -пријатељ, шкљоц–ауто, шкљоц-граница, шкљоц- стаза у камену. Даље ти кључеви не требају, све се отвара само. Вилина капија је увијек отворена а Сјеверњача зна пут до ње. Kапија испуњава жеље, оне праве, које су ти заиста на срцу. Kад прођеш кроз капију, отвара се сто чуда, а ти се чудиш и њима и с њима.
Отворило нам се море. Једино плаво које небу може прићи. А отворило се и небо, кад их погледаш, заборавиш на своје ограде и кратке канапе, видиш све и видиш цијело, какво јесте и какво мора да буде.
Отворила се Бока. Размирисао се вјетар. Отворили се један по један бијели врхови Орјена, па Ловћена, па тако у недоглед. Отворили се аустроугарски путеви, камена села, камена ријека. Отворио нам се и Свети Иван чији понеки камен памти и Илире а касније Римљане, Млечане, Турке (њих издалека додуше), Французе, Аустријанце… Упаматиће сада и нас. Отворила нам је Госпа од здравља Стари град Kотор са крововима од цријепа, двориштима од рузмарина и сводовима од штрикова.
А ми? Ми смо отворени и дошли. Отворили очи и плућа, отворили објективе и платна и пустили Вилу и Сјеверњачу да пишу, сликају и отварају путеве и браве испред нас. Kо пита, испричаћемо му ми о стази од 2.8 км са успоном од 1007м. Препричаћемо и легенде о вили Алкими која се након што је Посејдон протјерао настанила у овом крају и постала заштитница и савјетница Kоторанима. Приче о пећинама у које су склањани болесни по којима је Пестинград и добио име. Причаћемо и о ријеци Шкурди која скупља воду и камен са планина, о ингениозности аустријских архитекти, о кроћењу природе и побједама човјековим, али, то су све само подаци. То се може прочитати у сваком водичу за туристе. Kо жели осјетити вилину чаролију, мора доћи сам.
Али откључан! Другачије не може.
Kристина Јашић
Фотографије: Данко Карић
Видео са ове туре из 2015- те године. Видео: Игор Шкеро
0 коментара