Потрудићу се да кроз овај текст пренесем барем дио доживљаја и осјећања које је изазвала ова трка код мене. Покушаћу кратко, ако успијем.
Сутјеска треил; трка кроз национални парк „СУТЈЕСКА“ и парк природе „ПИВА“, у којој су учествовали тркачи из седам земаља. Од 200 пријављених ипак је дошло око 100 такмичара. Такмичење је било у 4 категорије: ударна 42км, пролетерска 25км, скојевска 12км и пионирска 4км.
За трку сам сазнала десетак дана прије одржавања трке. Одмах сам пожељела трчати кроз НП и ПП, кроз прашуму Перућицу, поред ријека, извора, језера, шумским стазама… не треба више разлога за брзу одлуку, да трчим. Пријавих се за трку 25 км. За исту трку су се пријавили Радош из ПД „Вучји Зуб“ и Јелена и Нада из Гацка. За нас четворо ово је била прва трка са овом километражом и успоном. Мада се ја, за разлику од њих, могу похвалити честим боравком у планини и преласком приближне километраже и висинске разлике у дану. Али ово је другачије! Вријеме је ограничено, тако да морамо трчкарати, макар да стигнемо прије одређеног лимита.
Трка од 25км и 1500 метара висинске разлике са стартом у пола 10 и временом предвиђеним за крај трке најдаље у 17 часова. Старт наше трке је био „Кањон Суха“. Сви такмичари су били ту у 9 часова Организатор је још једном поновио правила трке и подсјетио нас куда води стаза и шта нас чека.
Крећемо путем кроз шуму, прати нас хладовина. Крећемо се кроз кањон Сухе, овим дијелом стазе нас прати звук воде чији жубор нам даје снагу. Једним дијелом стазе газимо по блату, прескачемо потоке… стаза је стрма јер је највећи успон ове стазе до Трновачког језера. Излазимо из шуме гдје нас је дочекала предивна ливада оивичена шумом (Сува Језерина), љепота која опија. Са десне стране обронци Волујака а са лијеве видимо врхове Маглића. Трчимо преко ливаде, затим опет улазимо у шуму гдје нас је дочекао тежак успон за ноге које се већ по мало умарају. Овај напоран дио брзо заборављамо јер при изласку из шуме дочекало нас је Трновачко језеро. Поглед на ово језеро одмара душу па и ноге заборављају на умор. Ту смо попили чај и наставили даље. Затим опет истим путем до Суве Језерине ка Пријевору. Углавном шумска стаза са доста успона. Успјешно смо савладали и овај дио стазе и стигли на Пријевор одакле се пружа величанствен поглед на највисочији врх Маглића. Временски лимит на Пријевору је био 14 часаова.
Настављамо даље, трчимо ка прашуми Перућици. Улазимо у огромно природно богатство, не само наше државе него и Европе. У прашуми Перућици је све препуштено природи и њеним законима, нетакнута природа. У даљини чујемо звук водопада Скаквац, још једно велико богатство овог подручја. Већ смо близу 20 км, умор полако стиже, сад већ прижељкујемо крај авантуре. Стижемо на Драгош Седло, одатле 1 км макадамског пута, затим стрми спуст кроз шуму. Можда и најтежи дио због јако стрме и клизаве стазе. Прижељкујемо звук ријеке и аута, јер то је знак да смо близу циља.
Стигли смо до Сутјеске коју треба прегазити, мени најдражи дио, трчање преко ријеке неких десетак метара уз помоћ канапа. Вода прија уморним ногама и сад се осјећам као на почетку трке. Благи успон до магистралног пута, затим степеницама до циља код споменика.
Послије скоро 6 сати завршена трка без повреда,а то је највећа срећа. Ноге мало уморне, а душа опијена љепотом, па је све остало мање битно. Утисци се још слијежу од огромне количине доживљене љепоте!
ДА СМО ЗДРАВО!
0 коментара