Како провести викенд?
Пустити мозак на пашу, погледати неки добар филм и отићи на пиво са другарима? Или можда кренути на 37км дугу планинарску туру на којој првих 19 км пролазите ходајући по снијегу цијелу ноћ, док се температура спушта до -15°C?
Да се наслутити коју опцију смо ми изабрали претходни викенд упркос оном честом питању „А шта ће ти то у животу?“.
Ноћна трансферзала „Вукотица-Пониквица-Маганик” одржана је по трећи пут у организацији ПК „Високогорци Црне Горе”. У питању је тродневна, психо-физички јако захтјевна тура од Бјелопавловића до Роваца и назад. Стаза иде преко катуна Пониквица Брајовића и Камена струга до циља – горњоровачког катуна Ђатло, са одсиједањем у новоизграђеном планинарском дому „Маганик“.
Наша авантура започела је у петак (10.02.2023.) око 21:30, када смо нас два „зубића” са још седам „високогораца” кренули из Вукотице. Како смо се удаљавали од цивилизације, тако се повећавала наша надморска висина а температура се спуштала. Након четири сата хода, на Пониквицама нас је дочекао јак олујни вјетар који је допринио да субјективни осјећај температуре буде значајно нижи од најављених -15°C. Вјетар нас је све разбудио и раздрмао али на нашу срећу није дуго потрајао.
Тек смо на пола пута а ноге су нам све теже а снијег све дубљи и захтјевнији за ходање на крпљама. Нисмо пуно одмарали „да се не охладимо” па су паузе обично трајале не дуже од пет минута. Испоставило се да је то сасвим довољно времена да доручкујемо нпр. полузамрзнути кроасан са шољом топлог чаја из термос боце (занимљива комбинација). Али шта је ту је, назад не можемо а остати залеђен у Ровца нема смисла иако су ми преци одавде. Преостаје само оно што је у једном вицу life coach рекао студенту који је кренуо на предавање: „Нема предавања! Само напријед!“. И тако, корак по корак, око 6:30 коначно смо стигли до планинарског дома „Маганик“.
Суботу смо провели дружећи се, одмарајући и размјењујући утиске од претходне ноћи. За већину нас ово је било ново и драгоцјено искуство. Некада је потребно наћи се у екстремној ситуацији да би открили, или се бар подсјетили, колико човјек може много више него што мисли. Свакако овакве туре нас инспиришу да се суочимо са новим изазовима, како на планини тако и у животу.
У недељу смо кренули назад у цивилизацију истом, овога пута утабаном, стазом са потпуно другачијим импресијама. Колико нам је природа претходну ноћ пут показивала зубе толико нас је тај дан почастила прелијепим временом и идиличним зимским пејзажима. По ко зна који пут сам помислио колико смо привилеговани што живимо тако близу оваквих природних љепота. Како смо се приближавали Вукотици и дошли у зону коју покривају оператери мобилне телефоније добио сам поруку од пријатеља: „Јеси ли жив?”. Одговорих са „Живљи одавно нисам био!”.
И на крају желим у име друштва да се захвалим ПК „Високогорци Црне Горе“, а посебно предсједнику и водичу ове туре Александру Ђајићу – Ђаји, на овом сјајном искуству.
До неких нових излета из зоне комфора – ДА СМО ЗДРАВО!
Мирко Лучић
Фото: Данко Карић, Мирко Лучић
Видео: Данко Карић
0 коментара