Све као и предходне двије године, планирање, паковање, праћење временске прогнозе, састављање екипе која ће ићи на успон, није ни слутило да ће овај поход и по чему бити посебан, а Бога ми, био је.
Наиме како је и планирано из Требиња је 28.12.2012. петак, 5 ујутро, пошла екипа у саставу: Игор Шкеро, Драган Јањић и Жарко Будинчић према Сухој у близини Тјентишта, одакле почиње прва етапа успона на Маглић, односно дионица: Суха-Трновачко језеро. Временска прогноза и није била баш најсјајнија, али због добрих временских изгледа за суботу и недјељу одлучили смо се да кренемо пут Трновачког језера у петак.
Скоро од самог старта овог нашег путешествија нас је почела пратити ситна кишица која је како је вријеме одмицало постајала све озбиљнија да би пред сам долазак на Трновачко језеро прешла у најгору верзију снијга а то је она мокра варијанта која нити је снијег нити је киша.
Око подне стижемо до Новичине колибе гдје смо одсиједали и ранијих година са потпуно мокром гардеробом, што од кише, што од зноја. Како смо прилазили колиби, ја сам примјетио оџак на предњем зиду који лани није био ту и говорим Игору :“реци драгичка“, на шта он одговара и отвара врата на којим као да нешто чека, неколико тренутака касније се окреће према нама и говори “људи, овдје неко живи“.
Ја се осврћем око колибе, тражећи трагове чизама у снијгу, али безуспјешно, и напокон када смо утврдили да никог не узнемиравамо, улазимо у колибу и затичемо невјероватан призор: Шпорет, нацијепана дрва а поред дрва иситњена потпала и “луч“ за сваки случај, два кревета спремна за употребу, сто препун ситница које живот значе, полице препуне свијећа, плинских картуша, тегли са шећером, сољу, пасуљом, итд, итд, итд.
Још увијек под утиском да можда нарушавамо нечију приватност налазимо на столу нотес у коме нас власник колибе обавјештава да је све то остављено и припремљено управо нама и нама сличним намјерницима. Човјек се зове Милош а прво што нам се отело из уста је било “ Е ‘вала Милоше вратио си нам вјеру у људе“. И заиста, то што нам је ту приредио се не може изразити ни у једној овоземаљској валути, то је једноставно у тој прелијепој недођији “непроцјењиво“. За час посла све осушисмо и одморишмо се као никада раније, све уз хипнотишући звук бубњаре која је уједно на зидовима колибе кроз мале рупице на својим вратма пројектовала најљепши филм “Игра пламена“.
Како је раније договорено други дио екипе из Гацка који сачињавају Радош Милошевић и Милорад Мићо Јовановић требали су да нам се придруже петак вече у колиби. Када смо већ помало изгубили наду да ће икако и доћи, негдје иза поноћи закуцаше на врата, такођер као и ми затечени и одушевњени новим изгледом колибе. Првобитни план је био да се крене што раније ујутро, али што због њиховог касног доласка, што због лошег времена полазак смо одложили за 7 сати и 15 минута.
На самом старту друге етапе ништа необично, обилазак око језера, пробијање кроз дубоки снијег у шуми уз непрестано пропадање, некада и до паса, али у принципу то је оно што је уобичајено у овом дијелу године на Маглићу. Слиједи лагани успон према Шареној Ластви и негдје пред сам улазак у стрми дио монтирамо дерезе. Све иде лагано док нисмо стали на једном дијелу да се консултујемо шта и како даље, кад наједном тупи звук ломљења набијеног снијега. Згледашмо се и логична одлука је била да се извади уже из ранца и да се формира навез.
Вријеме је поприлично окрутно, шиба нас хладан вијетар који носи ситне комадиће леда а уједно и магла нам отежава видљивост до те мјере да се чело и зачеље навеза једва виде.
Идуће груписање на малој површини свих пет чланова екипе је за мало било кобно, наиме док смо разговарали пуно јачи звук пропраћен непријатном вибрацијом је узнемирио тренутак. Пукотина која је раздвајала плочу набијеног снијга и леда од стијена и снијега наметеног у њиховом подножју указала се између Игорових нога. Полако се повлачимо што ближе стијенама потпуно схватајући поруку која нам је упућена. Чак смо избјегавајући пријетећу опасност лавине промијенили планирану трасу успона према Царевом долу и наставили га преко огољених стијена које су у том моменту изгледале далеко безбједније од онога што нам се нудило као алтернатива.
У Царев до избијамо око 11 сати и 15 минута, покушавамо да се орјентишемо помоћу свих расположивих средстава али све је отежано због још јачег вјетра и интезивније магле. Сви комади опреме попут маски, експедицијских рукавица, цепина и чега све не стављају се у функцију. Крећемо се веома отежано кроз маглу неких сат времена док нам се не указа и плаветнило неба изнад нас, што је наравно пропраћено узвицима одушевљења.
Доласком на плато са ког се види и сам врх Маглића почиње да нас “терорише“ невјероватно јак вијетар који нам је чак и ходање у неким моментима чинио немогућим. Толико је био јак да смо чак и помишљали да одустанемо од успона ако буде тако дувао на врху.
Али како нас је срећа пратила све вријеме до тада није нас ни ту напустила. Кад смо се примакли позицији за коначни успон испоставило се да је ту потпуна завјетрина а да на врху вјетар не дува праволинијски него прави вијарце који нам и не отежавају пењање у великој мјери. Алпинистички дио смо школски савладали и поклонили се његовом “височанству Маглићу“ тачно у 14 сати и 20 минута. Слиједи протоколарно сликање, честитање и “бјеж“ назад у завјетрину на окријепљење храном и водом.
Повратак ка Царевом долу нам је приредио невјероватни игру свјетла залазећег сунца, бљештаво бијелог снијега и мећаве која је носила рафале ситног леда. У мојој планинарској каријери никада нисам имао такав материјал за фотографисање у тако кратком времену, једноставно све је врвило љепотом. Из Царева дола смо пошли око 16 сати и 30 минута и захваљујући сунцу и промјењеној структури снијега прилично безбједно смо се спустили низ Шарену Ластву.
У “Кућу спаса“ како је назва Новичин син Милош стижемо око 19 сати. Опет ватрица и одмор у смјештају са, по мом мишљењу 5 звјездица. Ујутро након не тако раног буђења враћамо колибу у затечено стање на услугу нашим колегама планинарима који је буду зимус походили и у писаном облику се захваљујемо Милошу “ШТО НАМ ВРАТИ ВЈЕРУ У ЉУДЕ“. Пошто сам раније био преопширан овдје ћу скратити и рећи: Хвала Богу што нас причува и врати нашим најмилијим у здрављу душа и тијела и хвала Маглићу што нам још једном дозволи да се попењемо на његова широка плећа.
Жарко Будинчић
0 коментара