Дурмитора никад доста 🙂 Опет смо се упутили на црногорски горостас, овај пут циљ је био врх који до сада нисмо пели. Врх без имена тј. има име – Безимени врх, други по висини у масиву Дурмитора и ништа мање захтјеван од највишег Боботовог кука.
Група од седам чланова Вучјег зуба са још десетак планинара из Подгорице и Пљеваља се упутила са Жабљака на ову тешку и дугу туру. Рута је била једина маркирана која води на овај врх: Жабљак – Локвице – Биљегев до – Валовити до – Безимени врх 2487м/нв.
Стаза позната, поред Црног језера и Млинског потока улазимо у шуму. Вријеме прохладно, идеално за успон. Убрзо долазимо на катун Локвице гдје по обичају правимо прву дужу паузу. На Локвицама упознајемо Здравка Даниловића, инструктора скијања са Жабљака и изврсног познаваоца Дурмитора. Здравко нам прича да је на Безименом врху био прије три дана и да радо иде на тај врх, каже да је поглед са њега јединствен. Пошто смо му казали да тамо идемо први пут Здравко нам се придружује, највише из разлога што и поред маркиране стазе у Валовитом долу, тачније Клекнутој глави не постоји путоказ за овај врх, па ће нам он показати гдје се стаза одваја и у наставку гдје се треба припазити приликом кретања с обзиром да на једном дијелу прелазимо преко великог сипара гдје је сваки корак несигуран.
Предвођени Здравком сигурно излазимо на мало седло и ливаду под самим врхом. На врх једва да може стати наша група да се фотографише, али је зато поглед уистину јединствен. Виде се скоро сви дурмиторски врхови, права уживанција за очи 🙂
Са овим успоном „штрихирали“ смо још један дурмиторки бисер, идемо даље и ДА СМО ЗДРАВО!
Инфо: Данко Карић
Фотографије: Данко Карић, Срђан Домазет и Брано Јанковић
0 коментара