ПОРУКА ПОГЛАВИЦЕ СИЈЕТЛ (Бик који сједи)

Предсједник Сједињених Америчких Држава Френклин Пирс (на функцији од 1853-1857.) понудио је 1854. године да држава откупи велики дио индијанске земље, а индијанском народу је обећан резерват. На ту понуду је добио одговор од поглавице Сијетл (по коме је данашњи град Seattle у држави Washington, САД, добио име). Овај говор се убраја међу најљепше и најдубље мисли које су икада срочене о човјеку, природи и човјековом мјесту у њој.

Поносни и храбри црвени ратници бранили су своју земљу и земљу својих предака до посљедњег даха.

“Када Велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас.

Како може да се купи небо и топлина земље? Та идеја нам је сасвим страна. Ми нисмо власници свјежине ваздуха и бистрине воде. Па, како их ви онда можете купити? Сваки је дјелић ове земље свет моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно пијеска на ријечном спруду, сваки прамен измаглице у тами шуме, свети су у мислима и у животу мога народа. Сокови у дрвећу прожети су сјећањима на црвеног човјека. Када мртви бијели људи оду у шетњу међу звијезде заборављају земљу која им је дала живот. Наши мртви никад не заборављају своју предивну земљу, јер она је мајка црвеног човјека.

Дио смо земље и она је дио нас! Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – браћа су нам.

Стјеновити врхови, сочни пашњаци, топло мустангово тијело и човјек – све припада истој породици. Када велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да од нас жели да купи нашу земљу – превише од нас тражи. Велики поглавица поручује да ће нам наћи мјесто на којем ћемо лијепо живјети. Он ће нам бити отац – ми њему дјеца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али, то неће бити лако. Ова нам је земља света. Ова блистава вода што тече ријекама и брзацима није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо земљу морате знати да је ова вода света, морате рећи својој дјеци да је света. Да сваки одраз у бистром језеру казује догађаје и успомене из живота мога народа. Жубор воде – глас је оца мога оца. Ријеке су наша браћа – утољују нам жеђ. Ријеке носе наше кануе. Хране нам дјецу. Продамо ли вам ову земљу, морате се сјетити и учити своју дјецу да су ријеке наша, а и ваша браћа. Зато ријекама морате пружити доброту какву бисте пружили своме брату.

Знамо да нас бијели човјек не разумије. Њему је један дио земље исти као и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба: земља му није брат већ – непријатељ. Када је покори он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не мари због тога. Одузима земљу својој дјеци и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му дјецу роди – остају заборављени. Према Мајци – Земљи и према Брату – Небу односи се као према стварима што могу да се купе, опљачакју, продају попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити пустош.

Не знам! Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човјека заболе очи. То је можда зато што је црвени човјек дивљи и не разумије ствари. У градовима бијелог човјека нема мирног човјека, нема мирног кутка. Нема мјеста на којем би се чуло отварање листа у прољеће или дрхтај крила мушице. Можда зато што сам дивљи – једноставно не схватам. Бука ми вријеђа уши. Шта вриједи живот ако човјек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човјек и не разумем много…

Индијанац воли звук вјетра када се поиграва површином мочвара. И мирис повјетарца освјежен поподневном кишом или боровином.

Највеће благо црвеног човјека је ваздух. Све живо дијели исти дах – животиња, дрво и човјек. Свима је тај дах потребан. Бијели човјек као да не опажа тај дах који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, не осјећа смрад. Продамо ли вам земљу морате да се сјетите да вам је ваздух драгоцјен, да ваздух дијели свој дах са свим животом који одржава. Вјетар што је моме дједи дао први дах – прихватиће и његов посљедњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као мјесто на којем ће и бијели човјек моћи да удахне вјетар заслађен мирисом пољског цвијећа. Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтијеваћемо да испуните овај услов: бијели човјек мораће да се понаша према животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумијем другачији живот. Видио сам по преријама хиљаде бизона које је бијели човјек убио, пуцајући из јурећег “ватреног коња”. Дивљи сам и не разумијем како „гвоздени коњ из којег сукља дим“ може бити важнији од живог бизона. Шта је човјек без животиње?! Кад би животиње нестале, човјек би умро од велике усамљености духа. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и човјека. Све је у свијету повезано.

Мораћете учити своју дјецу да им је под ногама пепео наших дједова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете да учите вашу дјецу, исто као што и ми учимо нашу – да нам је земља мајка. Шта снађе земљу – снађе и њену дјецу. Пљује ли човјек на земљу – пљује на себе самога. Земља не припада човјеку – човјек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано.

Није човјек творац разбоја живота, већ је само влакно у њему. Што учини са разбојем – чини са собом. Чак ни бијели човјек чији Бог иступи и говори с њиме као пријатељ са пријатељем, неће избјећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа. Видјећемо!

Једно знам сигурно, а то је да ће бијели човјек једном морати да схвати: наш Бог је исти Бог. Можете мислити да њега можете посједовати, као што се спремате да узмете цијелу нашу земљу. Али, нећете! Он је Бог људи и његова је милост једнака и за црвеног и за бијелог човјека. Ова је земља њему све. Оскрнавите ли је, исто је као кад презрете његовог створитеља. Бијелог ће човјека нестати, можда и прије осталих племена. Прљате сами свој лежај и једне ноћи удавићете се у сопственом измету. У свом настојању горићете у огњу Бога који вас је довео овамо и с’ неком необјашњивом намјером дао вам власт над овом земљом и црвеним човјеком. Таква судбина се нама чини биједном.

Не разумијем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове поцијепан жицама што говоре? Гдје су јелени? Нема их више.
Гдје је орао? Одлетио.

Правом животу је дошао крај. Почиње борба за опстанак.”