Планинарење је спорт у ком је један од главних циљева освајање врха неке планине. Велики број планинара има различите мотиве, а углавном су то: изазов, уживање у нетакнутој природи и дружење. Планинарење често захтијева добру кондицију, јер оно обухвата пењање, силажење, ношење ранца итд. Искуство је потребно за коришћење карте, компаса, висиномјера, и друге опреме. Основна планинарска опрема подразумијева ципеле, јакну, ранац. Списак опреме за озбиљније планинарске експедиције је дугачак. Он поред хране и воде подразумева пењачку опрему (појас, прусик, карабинери, цепин, дерезе, шлем, штапови...), опрему за преноћиште (шатор, врећа, подлога), осталу опрему (наочаре за сунце, ски наочаре, батеријска лампа, компас...) За вријеме успона и силаска може доћи до непредвиђених околности. Планинари морају бити психички припремљени да и у најтежим околностима (магла, вјетар, снијег, киша, недостатак воде и хране, повреде, кварови опреме...) остану прибрани, помогну другима и безбједно приведу акцију крају.
"Планинари друштва Вучји зуб на Дурмитору", фотографија: Славенко Вукасовић
Висинска болест
Циљ вискогорства је освајање врхова високих планина. Најчешће се под тим подразумијевају врхови преко 2000 метара надморске висине. При пењању на високе планине долази до промјена у организму, пре свега због тога што ваздушни притисак опада са повећањем надморске висине.
|
Висина (у метрима) |
Атмосферски притисак (у милибарима) |
|
0 |
1013 |
|
1000 |
899 |
|
2000 |
795 |
|
3000 |
701 |
|
4000 |
616 |
|
5000 |
540 |
|
6000 |
472 |
Извор: Међународна авио организација (International Civil Aviation Organization)
Као посљедица мањег притиска, крв је мање засићена кисеоником него на мањим висинама. Организам се може донекле прилагодити овим условима. Срце куца брже, повећава се крвни притисак. Међутим, на већим висинама, организам се теже прилагођава. Тако настаје висинска болест. Симптоми висинске болести су: главобоља, несаница, губитак апетита, мучнина, повраћање, губитак мокрења итд. Начини борбе против висинске болести су: бити у што бољој кондицији, пити пуно течности, јести добро, добро се аклиматизовати.
Аклиматизација је постепено привикавање организма на велику висину. Планинари најчешће покушавају да се аклиматизују по методу „горе - доле“ који подразумева такозване аклиматизационе успоне: пењање на веће висине у току дана, а затим спуштање и ноћење на мањој висини. Тек послије једног или више аклиматизационих успона, дефинитивно се наставља даље ка врху.